Истина као лековито из Завичаја(У Души ношено)
Црква Она најстарија у Европи(брвнара),у Дубу,на оној стрмини благој,шиндром покривена,пркоси вековима...И у олујним добима издржа све и остаде онако сама,издвојена,као САМ ЧОВЕК,као САМО ДРВО,беличанствена,Света,често изнова освештана,кишама и ветровима брдским...Овог јутра,плави се небо,око скромних крстова (дрвених),а и сама је Светиња живнула баш на слици сликаревој...Гледах је свечери,предходног дана...Сад као да плавим заогрнута у собу ми уплови...Говорих сликару:-Кад сликаш Завичај у Београду у слике одшетам,из улице неке Београдске само скренем и ТАМО сам...Сликар се јавља;"Овде сам..."А знам да је ОВДЕ и ТАМО,или се чује из даљине оних простора,сад умиреним оним гласом без имало кајања...Подсетих га да ТАМО на Брду беше једна понорница,уз Цркву извор извираше.--Та мала река,можда тражи место,на површину поново да се врати...А оно коље пободено ко темељи,Цркву од воде чуваше...Тако је наслика сликар,те тако је и ТАМО и ОВДЕ ИСТИНА...Појање једног свештеника(тамошњег),Недељно Јутрење и Звона далекосежна,у зори овој се сјединише ЗВУЦИ И БОЈЕ,И ОЧИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА НАШЕГ,у будућност загледане,болом и снагом и опоменом...У жезло је светлост долазила,сакупљана за боља времена...
Нада Лукић'-Дринска
Црква Она најстарија у Европи(брвнара),у Дубу,на оној стрмини благој,шиндром покривена,пркоси вековима...И у олујним добима издржа све и остаде онако сама,издвојена,као САМ ЧОВЕК,као САМО ДРВО,беличанствена,Света,често изнова освештана,кишама и ветровима брдским...Овог јутра,плави се небо,око скромних крстова (дрвених),а и сама је Светиња живнула баш на слици сликаревој...Гледах је свечери,предходног дана...Сад као да плавим заогрнута у собу ми уплови...Говорих сликару:-Кад сликаш Завичај у Београду у слике одшетам,из улице неке Београдске само скренем и ТАМО сам...Сликар се јавља;"Овде сам..."А знам да је ОВДЕ и ТАМО,или се чује из даљине оних простора,сад умиреним оним гласом без имало кајања...Подсетих га да ТАМО на Брду беше једна понорница,уз Цркву извор извираше.--Та мала река,можда тражи место,на површину поново да се врати...А оно коље пободено ко темељи,Цркву од воде чуваше...Тако је наслика сликар,те тако је и ТАМО и ОВДЕ ИСТИНА...Појање једног свештеника(тамошњег),Недељно Јутрење и Звона далекосежна,у зори овој се сјединише ЗВУЦИ И БОЈЕ,И ОЧИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА НАШЕГ,у будућност загледане,болом и снагом и опоменом...У жезло је светлост долазила,сакупљана за боља времена...
Нема коментара:
Постави коментар