САЈАМ КЊИГА У БЕОГРАДУ

Српски песници и новинари окупише се једног дана у Удружење српских издавача и ево иде, ради и све више чланова добија, као што су некад били еснафи, сами себи да помогну, зато што више многа Министарства наша, а посебно ово за културу скоро да не постоје.Сретох једног од најстаријих новинара и писаца када сам се ја учлањивала Рашу Попова који рече за наш народ : "Има један народ на полујугу Балкана...

Укључују се и млади те тако дођоше из Обреновца и Удружење им изложи књигу на Сајму ове године под називом "Кад свемир заћути". У књизи су кратке приче и поезија.

Јована, Сузана, Ивана, Александар, Милица ... Читаше своје радове и одржаше промоцију заједничке књиге.

Ове године на штанду др.Владете Јеротића појави се нова књига посебно интересантна под називом "Недремано божје око у (чудима природе)". Уводни део књиге је имао : бескичмењаци, водоземци, гмизавци рибе, пице, сисари. То су уствари коментари др. Владета Јеротића кроз књигу Вука Бојовића "Кроз београдски Зоолошки врт". Чекала сам ред иза студената, којима се на купљене књиге потписивао господин Владета, а ја донесох своју књигу, у којој у једном делу пишем баш о господину др.Владети Јеротићу и потписах ја књигу и поклоних му је као сећање на Манастир Рачу украј Дрине. 

Двадесетшестог октобра 2011 предвече размених своју књигу са Вишњом Крстајић Стојановић јер јој се моја књига допала... А двадесетседмог октобра на дан Свете Петке би промоција моје књиге "Србијо моја страдална у Христу васкрсла" у Удружењу српских издавача и би представљена као мало другачија од осталих књига и посебно што у њој се преплиташе догађаји из ранијих ратова, међуратно стање, поратно, а посебно обратих пажњу на текстове кроз књигу посвећене, (писане у енклавама иза бодљикаве жице) на Косову и Метохији... Подсетих људе који се здражаваху испред нашег штанда и како нам би током оног бомбардовања, односно наш председник Перо прочита тај део из књиге...

Нада Лукић Дринска

ПАВАСОВИЋ РУЖИЦА

Заустави се Ружица испред штанда Вера и Дијаспоре, и започе причу своју животну: "Имам седам унучића, три праунучића и чекам четврто..." Рече још да јој један унук воли историју и политику, једна унука има две магистратуре у Њујорку и Харварду докторат, а њена сестра близнакиња је магистар математике...

Ружица је једном раније предавала географију "Па сам онда родила троје деце... Једна ћерка ми је лекар ... Тако сам ја негде изгубила а негде добила, све моје унучиће сам научила да воле књигу, водила их чак и у село, да виде како је и на селу ..." Погледа нас испод оне капице у стилу Сара Кеј и оде да види када ће се десити отварање Сајма...


Нада Лукић-Дринска

ПРВИ ДАН САЈМА КЊИГА У БЕОГРАДУ 2011 ТОГ ЛЕТА

У понедељак 24.октобра 2011.године око подне бих почаствована пријемом у Друштво српских издавача у хали 4, и тамо постадох њихов члан... Пут до њих ми показа моја књига "Србијо моја страдална у Христу васкрсла".Мојој књизи нађоше почасно место све познати одавно Београду писци и новинари...

Нада Лукић-Дринска

Вече у Београду 20.октобра 2011.године (Срђевдан)

После вечерње службе, којој присуствовах у Саборној Цркви, кретох Кнежевом улицом... Чујем већ издалека виолину и мелодију песме "Тамо далеко"... Како је музика јаснија ја се и приближих и заневеровати загледах девојчицу са виолином, на клупи је седео један дечко и држао у рукама ноте а са друге стране клупе други дечак свирао је тромбон... Седох поред њих на камену жардињеру, а вечерњи шетачи пролазише поред нас, ја записах да се девојчица зове Исидора да јој брат свира тромбон Илија, да је са њима друг Павле који није могао да донесе клавир да би направили њих троје на улици оркестар... Илија рече да се презивају Станић, да иду у школу "Михаило Петровић Алас" , у улици Господар Јовановој 22 , рече да се тата зове Ненад и да је родом из Чачка, да се мама зове Марина и да је из Крагујевца, да имају још једног брата који се зове Радисав и који је најстарији од њих троје и има 16 година и свира трубу. Исидора додаје, да је мама свирала виолончело, а тата је волео хармонику. Илија још вели тата је био у рату на Косову, а Исидора га допуњава:  "И у Босни..." Павле додаје се презива Вукићевић, да му је отац са Жабљака а мајка из Бијелог Поља, а да је и њих троје деце код куће... Поздравих се са њима и док сам одлазила према Добрачиној улици стално сам чула виолину и звуке песме "Тамо далеко".


Нада Лукић Дринска

Подсећање на скоро преминулог сликара...

Истина као лековито из Завичаја(У Души ношено)
Црква Она најстарија у Европи(брвнара),у Дубу,на оној стрмини благој,шиндром покривена,пркоси вековима...И у олујним добима издржа све и остаде онако сама,издвојена,као САМ ЧОВЕК,као САМО ДРВО,беличанствена,Света,често изнова освештана,кишама и ветровима брдским...Овог јутра,плави се небо,око скромних крстова (дрвених),а и сама је Светиња живнула баш на слици сликаревој...Гледах је свечери,предходног дана...Сад као да плавим заогрнута у собу ми уплови...Говорих сликару:-Кад сликаш Завичај у Београду у  слике одшетам,из улице неке Београдске само скренем и ТАМО сам...Сликар се јавља;"Овде сам..."А знам да је ОВДЕ и ТАМО,или се чује из даљине оних простора,сад умиреним оним гласом без имало кајања...Подсетих га да ТАМО на Брду беше једна понорница,уз Цркву извор извираше.--Та мала река,можда тражи место,на површину поново да се врати...А оно коље пободено ко темељи,Цркву од воде чуваше...Тако је наслика сликар,те тако је и ТАМО и ОВДЕ ИСТИНА...Појање једног свештеника(тамошњег),Недељно Јутрење и Звона далекосежна,у зори овој се сјединише ЗВУЦИ И БОЈЕ,И ОЧИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА НАШЕГ,у будућност загледане,болом и снагом и опоменом...У жезло је светлост долазила,сакупљана за боља времена... 

                                                   Нада Лукић'-Дринска

Oдломак из необјављене књиге...

....Манастир Рачу чувају Анђели

...Капије манастирске отворене на све четири стране.Приђосмо са источне стране,крстимо се и целивамо крст на капији...Звук ѕвона и одјек оде у сусрет оном трачку Сунца,јутарњег,што се овог дана заплео у шумама тарским...Чује се Рача,вода она,која кад се њом умијеш и ње напијеш,живот се у у жубор смирени претвара и све ускомешане мисли у смирење одлазе,и само МОЛИТВА рана јутарња и појање из цркве манастирске допиру...Птице заћуте не чују се...Видим и ону сву белину од брашна
које се распршује около док се жито меље,па су беле и монашке мантије и капе,али та чиста белина се касније,пред вече,претвори у неку белу светлост,коју за собом око манастира носеБели Анђели,зато се мени као детету учини тада,да манастир Рачу чувају АНЂЕЛИ.


..