drina

понедељак, 7. новембар 2022.

недеља, 6. новембар 2022.

субота, 5. новембар 2022.

ПОВРАТАК НАПИСАНИХ

После кратког затишја и прекида многих догађаја у нашој Србији, поготово због „Короне 19“, на радост већине нашег народа јавише нам да се покреће поново на сајму 65 Међународни сајам књига који у Србији годинама беше изузетан догађај, јер би, у ствари повезан са нашом писменошћу и културом, а и да људи из „белог света“ схвате да наша земља не жели да ратује, него да у миру свој културни и научни живот наставља ради будућности наше деце...

Сајам књига увек се отварао Недељом, да могу да допутују људи, када се не ради и када се одлази на неке свечаности. Тај догађај осмислише паметни наши Срби јер је Недеља и Света и Црвено слово у календару и зато међу посетиоцима увек има и представника наше цркве, и манастира, наше војске и полиције, посебно стигну млади са својом чак малом децом, коју возе у колицима или тек проходалу држе за руке, јер постоје и штандови са дечијим књигама и сликовницама. И овог сајма, помислих, да ова деца која се ту нађу сада, сутра ће се, највероватније везати за књигу, као да је то требало сада да почне док су мали. А школска деца стижу из разних крајева Србије, па и из Света и купују књиге, и носе их у своје школе, да их приложе у Библиотеке. Наравно сајамска цена књига је мања и доступнија људима, који још увек воле књигу.

Моја трећа књига: „Крст наш православни, између Завичаја из Србије“, уз ранији догобор, је била изложена на штанду који води војник, пуковник ваздухопловства у пензији, Милорад Ђошић, а ја наравно припадам овом Удружењу „Културни центар ћирилица Београд“. Пуковник Ђошић се одлучи да у миру, после рата, настави да буде један од чувара нашег Писма. На овом Сајму уз помоћ сарадника изложи историјску књигу: "Бугари у извештајима Арчибалда Рајса 1915-1918". Његово дело је значајно, у толико што преко књиге објави, досад непознате податке, који ће једва дочекани бити у нашој историји. Заједно са њим у склопу "Центра Ћирилице", пуковникови сарадници,придружише се на овом штанду и приказашејош једну књигу о истинитом догађају из последњег рата: „Обарање непријатељског авиона Ф-117 (невидљивог). Тек на овом сајму се појавише борци који су га оборили и није било онако како су неки причали у измишљеним причама. На штанду замириса и природни тамјан (увезен из амана), а засијаше и иконе аутора Олгице Стефановић у књизи под називом „Сликовни буквар православља".

Једног од дана на сајму одржаће се предавање о историји Ћирилице. Пуковник ваздухопловства у пензији Милорад Ђошић отвориће ово предавање и најавити, како он рече "из војничког аспекта, ми знамо да смо били писмени и пре Ћирила и Методија, али треба их поменути, како су били прави мученици док су бранили Ћирилицу".

Пуковник нам представи професоре које и на сајма у књига препознаше студенти и приђоше да чују и овде неке нове ствари о нашем писму: проф. др. Милош Ковачевић, проф. др. Александар Милановић и проф. Весна Арсић. Говорили су они о резултатима анкете баш на овогодишњем Сајму. Понадаше се присутни да ће на њихов предлог бити донет Закон о употреби ћирилице, поред службеног писма, у школама и на факултетима. Професорка Весна Арсић је дала у вези ове анкете, тачне бројчане податке, односно у процентима колико се стање ипак поправило у односу на раније сајмове. Она је говорила о томе како је ишло штампање књига, и ко одлучује о писму штампања, да ли аутор или издавач. Сазнали смо да је ове године ипак било више штампаних ћириличних издања. Закључак је био за необавештене да прогон Ћирилице и Српског језика је истовремено и прогон Срба, да би се уништио и идентитет српског народа.

У БГД 29.10.2022 Н. Дринска (новинар и писац)

Међ. Сајам књига

понедељак, 20. јун 2022.

Дрина: Завичајци генетски ,надарени за неку врсту ...

Завичајци генетски, надарени за неку врсту науке

УЖИЧКИ КРАЈ - ФАМИЛИЈА ЗОТОВИЋ

Путовали смо Београд -Ужице на иницијативу Удружења Ужичана у Београду , о чему већ писах у једном од предходних текстова ,зато је ово наставак везан за познанство моје са Др. Радмилом Зотовић и то не , током путовања , већ касније ,на Педагошкој Академији на којој ће се догађати дочек наших гостију из Русије и нас из Београда , а биће и посебан програм ,комбинован са Гостима и Домаћинима Ужичанима ...
Пред сам почетак програма приђе ми Радмила и тихо замоли да седне на једно празно место поред мене ...Тако је било и учини ми се да Она мени није непозната , а касније ће се мој осећај потврдити јер Радмила ће причати о својима а ја ћу се сетити Њеног оца Михаила , који је био Кустос Ужичког Музеја и са екипом Археолога долазио у Бајину Башту и на десној обали Дрине , вршио ископине , а становали су у старој кући моје баке Миле ...( Та кућа је само адаптирана , и сада постоји скоро , у ондашњем облику .. .Долазила је и бака Радмилина и доносила унука Вишеслава , који је био мали дечак и они су били гости у кући мог оца и моје мајке ...

Највише сам волела вечери у старој бакиној кући ( коју ја после наследих ) ,јер би онај дивни човек , крупних црних очију ,а звали су га Мика ,дозволио да се дружим са ЊИМА и да помажем ,били су ту и Јаворка и Пеђа ...Доносила сам им воду мало даље , изнад куће са нашег извора , ( тада чесма није била спроведена испред куће )...Знам да су тада откопали нека Римска налазишта баш у нашој њиви , доле на самој обали Дрине , а мој отац није желео никакву накнаду , новчану ,иако је после остала удолина на тој Њиви...Тата , који је био официр и Мика археолог ,постали су најбољи пријатељи , као браћа , везали су их и Њихови Солунци ...Мени је и дан , данас жао , а касније и они рекоше ;" Штета што није отишла да студира Археологију ."

Доктор РАДМИЛА ЗОТОВИЋ

Ипак , ћерка Михаила Зотовића ( рођеног Ужичанина ) и мајке Мирославе ,рођене у Јагодини , оствариће очеве снове ...Мајка Радмилина , беше медицинска сестра по струци , а отац Михаило постаде Доктор наука ,Праисторијске Археологије , а своја научна истраживања , одради у Западној и Југозападној Србији ...Михаило и Мирослава добише двоје деце : Вишеслава и Радмилу , а ово посебно име Вишеслав наследи од свог деде , који беше Солунац ,а касније официр Краљеве војске . Вишеслав се кроз школу определи за правне науке и постаде судија у Општинском Суду у Ужицу .

На очеву радост , кћер Радмила пође његовим стопама и постаде Др.Наука класичне Археологије у научном звању : Виши научни сарадник у Археолошком Институту Београд , где још увек ради ...У Ужицу у стану у новој кући Зотовића остаде да живи , са својом породицом Вишеслав Зотовић ...

ИМЕ ВИШЕСЛАВ ЗОТОВИЋ наследи по деди Солунцу а његов син Михаило опет по деди који се уписа у књигу историјску међу најбољим у Археологији Србије ...

Др.Радмила Зотовић се поноси својим Зотовићима ,а о себи скромно збори .Пошто је завршила факултет у Београду , прво радно место , добије у Ужичком Музеју , стекне тамо искуство и остане , да ради на месту Кустоса 4.године ...Тата Михаило је још увек радио и помогао јој саветима да настави Магистарске студије ...

Године 1992 је постала Магистар класичне Археологије а 1996.Др.Науке Класичне Археологије ... Ради од краја 1993.у Археолошком Институту и становник је наше Престонице мало пре тога ...2002-ге године Др. Радмила Зотовић је упутила на Оксфорд , Докторску Дисертацију у Престижну Едицију "British Archacological Reports" у којој је објављена исте године ...Те године у Београду још увек је народ српски рашћишћавао рушевине после неправедне Агресије на Србију и после Бомбардовања које учинише 19.држава НАТО-Чланица ...

Одмах после Докторске Дисертације ,Радмила објави и две књиге : Збирку песама : " Теби пева моја душа Господе "и књигу прозе под називом : "Две драме и Две комедије".Сада ради у Институту као виши научни сарадник за класичну Археологију ... Познанство са нашом Радмилом мени донесе не само ново сазнање о битности наших људи који се баве Археологијом , већ како се у Србији рађају и под немогућим условима постају :доктори , професори ,писци а да при томе ни мало не губе од оне људскости и топле једноставне , наше српске душе ...Зато и записујем и Истину о Њима и радујем се наставку живота у нашој Србији ...

Београд , крајем априла 2020.

У време моје изолације због Вируса КОРОНА 19.

субота, 30. април 2022.

Одломак из моје треће књиге:Нада Вукићевић

(Нада Лукић−Дринска)

КРСТ НАШ ПРАВОСЛАВНИ

−ИЗМЕЂУ ЗАВИЧАЈА И СРБИЈЕ−

У Србији у Београду разговарамо о књигама, Лета 2015. године.

ИЗВЕШТАЈ ПОТОМЦИМА (МОЖДА ЋЕ ГА ЧИТАТИ НАЈМЛАЂИ УЧЕСНИЦИ ОВОГОДИШЊЕГ САЈМА КЊИГА У СРБИЈИ, У БЕОГРАДУ)

Обукли су униформе које су шивене по узору на оне које су носили, дедови њихових родитеља, или можда, чак прадедови а њихови чукундедови. Стајали су испред штанда: "Министарства народне одбране“ на коме су изложене књиге и нове и старијег датума. Стали су и заветовали се да ће читајући ове књиге, преносити памћење и својим потомцима и тако заслужише, веч сада поштовање код свих посетиоца Сајма. Љубав према Србији, често код младих одређује да изаберу, свој животни позив. А о томе пише и у књигама, зато, кад се смањи број посетиоца на осталим српским Сајмовима (делимично и због тешких услова живота), Сајам књига се одржа и осавремени и доби још веће признање, даље од Србије и задржа свој међународни карактер...

На штанду Криминалистичке-полицијске академије, пажњу ми привуче плава књига, часопис за неговање демократске, политичке културе, овога пута под насловом : „Култура људских права у 21. веку“...

На штанду ће се са пуно поштовања обратити момак са Академије и наравно још увек директорка библиотеке Рената коју сам имала част да сретнем и ранијих година.

Ове године на Сајму књига појавише се и неки наши битни људи из расејања, који проведоше свој радни век и већи део живота, тамо далеко... Овде је мало оних који су за њих чули и хвала Богу да се нађох међу малобројнима, који их дочекаше и могу да се поносе са, рецимо, доктором Михајлом Вукасом, великим стручњаком за Кардиохирургију, односно посебним дијагностичарем у овој области и то првенствено када су у питању деца са урођеном срчаном маном... Међутим није овај наш драги српски доктор промовисао своју књигу из хирургије и кардиологији и о својим скоро небројеним операцијама у „Домовини Шведској“, и како рече: „Домовина није Отаџбина“, а његова отаџбина јесте Србија и ова књига говори о сузи: „Суза је из ока канула...“ Зашто? Никад пре није веровао да ће га толико болети Мислио је послали су га да се усаврши у медицини и да ће се вратити, али кад је довољно научио и вратио се... нису га хтели...и после, живео је у Домовини Шведској а стално жудео за Отаџбином Србијом! Његова дивна супруга Мирјана му је родила 4 дивне кћери и у његовој породици има сада 3 доктора наука, а 19 их је укупно и „Сви су Срби“. То изговори Др. Михајло и рече да он није писац, иако је ова књига по мишљењу његових колега Др. Смиљанића и Др. Лопушине, литерарно дело. Али независно од тога на штандун Министарства спољних послова Републике Србије, Управа за сарадњу са дијаспором и са србима у региону у организацији г-дина М. Божовића приреди нам изузетну промоцију књиге у којој је изливена једна душа Тамо Далеко.

Наставак следи... Н.Л.В.- Дринска

На Сајму књига у Београду

петак, 29. април 2022.

Савиндан Лета 2020-тог у Нашој Србији

САВИНДАН-ЛЕТО -2020-то Србија

( Данас је понедељак 27.Јануар , Црвено Слово , по новом календару Лето 2020.-то )

Деда је једне зиме ,баш на Савиндан , сео поред мене , гледали смо из наше куће ,коју је већ завејао снег , скоро до прозора , са горње стране , јер је био прозор , на нижој страни куће како је зидана У ГОРЊЕМ делу у подножју "Црвене Стене "односно између Ње и куће био је , по страни посађен воћњак за који је деда правио план , још пре него сам ја рођена као прво дете његовог трећег сина ( јединог преживелог после Другог Светског Рата ...А лево , горе под самом Црвеном Стеном , окалемио је деда мушмуле , које су биле пуне плода , сваке јесени и бака и мама су правиле "водњику"у дрвеним качицама и додавале мушмулама дивље крушке и јабуке ...Тако одстојале , наливене изворском водом биле су чисто наше пиће ,еликсир који је зими коришћен , као , данас лимунада ...И тако смо деда и ја пили водњику и деда је причао а ја сам неке битне детаље већ тада записивала , по дединој жељи ...Наравно касније ево послужише ми за истините приче , по казивању директних учесника у животу поред Дрине , која одувек беше граница између Западне наше Србије и Источне Босне ...

Нису само моји били чувари Границе дринске већ један беше из фамилије Мандића у овом рату , последњем ,( писах о њему у мојој другој књизи ) а било их је још ...Он цео живот проведе тамо и нажалост , не тако давно , почину на Њеној десној обали ,у близини Наше реке ...

Није прошао ни један рат , па ни овај , у коме ,мушки наши , најближи ,не постајаше српска војска ...Они , некад беху , прво чамџије , па сплавари , па граничари , војска која је бранила нашу границу по цену живота ...Некима је Дрина постајала Гробница јер нису сва тела извађена из Њених дубина , као дедин отац Павле сплавар и граничар , кога деда не запамти јер је као најмлађи био сасвим мали , кад му Дрина однесе оца ...Али пошто је Он био рођен на Савиндан ујутро , а имао је звонак глас и био добар ђак , певао је песму Светитељу Сави у цркви Св.Илије у Бајиној Башти а онда су и друга деца за Њим певала ...И поносио се , рече , када би свештеници и учитељ , најавили Њега онако малог , рекли да је он син , покојног Павла Стајића -Лукића јуначког сплавара и граничара са Дрине ...

А сви моји рађани под Црвеном Стеном , беху граничари ,војска и бранитељи граница Србије . Деда Светомир Лукић почива на Солунском гробљу "Зејтинлику " ...Његов син (посмрче )Милан Лукић почива у далекој Аустралији а био је члан Краљеве Гарде и одбио сарадњу са Немцима 1941-ве године , 1942.је стрељан на Бањици стриц Милутин Лукић из ужичке гимназије а,најмлађи беше међу стрељанима ,имао је само 17.година...

Данас неки хоће да угрозе поново Границу и да Црвену Стену искористе у комерцијалне сврхе ...Мој отац Гојко Лукић је био официр и бранио Границу на Дрини ...Погинуо је из још увек неистражених разлога , " у миру "...Њих више су га претукли , кажу , једне ноћи , и кад су видели да је мртав однели су га и окачили о једно дрво на Његовој Црвеној Стени , да изгледа као да је извршио самоубиство...Ноћ пре тога испричао ми је , поред Дрине док се мој син , његов унук возио ту на бициклу , да није стигао да Црвену Стену преда Српској Војсци , и да то ја учиним ако га сутра не буде...Сутра у ноћ је окачен на Црвеној Стени...

Ову моју слику мој отац је носио у војску а ишао је да служи тек пунолетан далеко од Дрине и Србије у Словенију у Постојну ( јер тада беше ЈНА-Југословенска Народна Армија ).Касније ћу ја живети у Копру близу Постојне и радити у Пошти ...Сретаћу наше људе из војске а неки су се тамо оженили и остали ...Мог оца вратише после на Дрину и настави као Његови преци да чува ову Границу као војник па зато ова фотографија коју фотографисах на Калемегдану војник камени личи на њега како ми се чини да он стоји заувек поред Дрине...

Војска српска још није истражила тај догађај ...Молићу их да поново и до краја истраже овај случај...А верујте кад је сунчан дан и при заласку сунца Стена се увек ЗАЦРВЕНИ и кад окренем Дрини леђа видим одсјај крвавог сунца и мог оца у униформи ,како се подигао и прати да ли нешто Дрином плови...Добијем жељу да му руком махнем и знам да је тамо и сада и да је остао на вечитој стражи ...

Текст писан на Савиндан 2020. Нада Лукић Вукићевић ( Дринска)

( новинар и писац )