САВИНДАН-ЛЕТО -2020-то Србија
( Данас је понедељак 27.Јануар , Црвено Слово , по новом календару Лето 2020.-то )
Деда је једне зиме ,баш на Савиндан , сео поред мене , гледали смо из наше куће ,коју је већ завејао снег , скоро до прозора , са горње стране , јер је био прозор , на нижој страни куће како је зидана У ГОРЊЕМ делу у подножју "Црвене Стене "односно између Ње и куће био је , по страни посађен воћњак за који је деда правио план , још пре него сам ја рођена као прво дете његовог трећег сина ( јединог преживелог после Другог Светског Рата ...А лево , горе под самом Црвеном Стеном , окалемио је деда мушмуле , које су биле пуне плода , сваке јесени и бака и мама су правиле "водњику"у дрвеним качицама и додавале мушмулама дивље крушке и јабуке ...Тако одстојале , наливене изворском водом биле су чисто наше пиће ,еликсир који је зими коришћен , као , данас лимунада ...И тако смо деда и ја пили водњику и деда је причао а ја сам неке битне детаље већ тада записивала , по дединој жељи ...Наравно касније ево послужише ми за истините приче , по казивању директних учесника у животу поред Дрине , која одувек беше граница између Западне наше Србије и Источне Босне ...
Нису само моји били чувари Границе дринске већ један беше из фамилије Мандића у овом рату , последњем ,( писах о њему у мојој другој књизи ) а било их је још ...Он цео живот проведе тамо и нажалост , не тако давно , почину на Њеној десној обали ,у близини Наше реке ...
Није прошао ни један рат , па ни овај , у коме ,мушки наши , најближи ,не постајаше српска војска ...Они , некад беху , прво чамџије , па сплавари , па граничари , војска која је бранила нашу границу по цену живота ...Некима је Дрина постајала Гробница јер нису сва тела извађена из Њених дубина , као дедин отац Павле сплавар и граничар , кога деда не запамти јер је као најмлађи био сасвим мали , кад му Дрина однесе оца ...Али пошто је Он био рођен на Савиндан ујутро , а имао је звонак глас и био добар ђак , певао је песму Светитељу Сави у цркви Св.Илије у Бајиној Башти а онда су и друга деца за Њим певала ...И поносио се , рече , када би свештеници и учитељ , најавили Њега онако малог , рекли да је он син , покојног Павла Стајића -Лукића јуначког сплавара и граничара са Дрине ...
А сви моји рађани под Црвеном Стеном , беху граничари ,војска и бранитељи граница Србије . Деда Светомир Лукић почива на Солунском гробљу "Зејтинлику " ...Његов син (посмрче )Милан Лукић почива у далекој Аустралији а био је члан Краљеве Гарде и одбио сарадњу са Немцима 1941-ве године , 1942.је стрељан на Бањици стриц Милутин Лукић из ужичке гимназије а,најмлађи беше међу стрељанима ,имао је само 17.година...
Данас неки хоће да угрозе поново Границу и да Црвену Стену искористе у комерцијалне сврхе ...Мој отац Гојко Лукић је био официр и бранио Границу на Дрини ...Погинуо је из још увек неистражених разлога , " у миру "...Њих више су га претукли , кажу , једне ноћи , и кад су видели да је мртав однели су га и окачили о једно дрво на Његовој Црвеној Стени , да изгледа као да је извршио самоубиство...Ноћ пре тога испричао ми је , поред Дрине док се мој син , његов унук возио ту на бициклу , да није стигао да Црвену Стену преда Српској Војсци , и да то ја учиним ако га сутра не буде...Сутра у ноћ је окачен на Црвеној Стени...
Ову моју слику мој отац је носио у војску а ишао је да служи тек пунолетан далеко од Дрине и Србије у Словенију у Постојну ( јер тада беше ЈНА-Југословенска Народна Армија ).Касније ћу ја живети у Копру близу Постојне и радити у Пошти ...Сретаћу наше људе из војске а неки су се тамо оженили и остали ...Мог оца вратише после на Дрину и настави као Његови преци да чува ову Границу као војник па зато ова фотографија коју фотографисах на Калемегдану војник камени личи на њега како ми се чини да он стоји заувек поред Дрине...
Војска српска још није истражила тај догађај ...Молићу их да поново и до краја истраже овај случај...А верујте кад је сунчан дан и при заласку сунца Стена се увек ЗАЦРВЕНИ и кад окренем Дрини леђа видим одсјај крвавог сунца и мог оца у униформи ,како се подигао и прати да ли нешто Дрином плови...Добијем жељу да му руком махнем и знам да је тамо и сада и да је остао на вечитој стражи ...
Текст писан на Савиндан 2020. Нада Лукић Вукићевић ( Дринска)
( новинар и писац )
Нема коментара:
Постави коментар