У Време Корона вируса 19. Србија у изолацији ...

      ПОШАСТ  ХАРА  ПЛАНЕТОМ

Кошаре и Паштрик ( Испуњена обавеза према Отаџбини) Са изложбе у Дому Војске

 Извештај Потомцима ( Мојој Србији - која ће да живи и после овог Рата са Невидљивим Непријатељем ): - Јер шта то значи , покушати борбу , и одрећи се живота ?Шта значи не показати да можеш , овог пута и лакше пронаћи оружје , јер више није потребна бројчана снага ? Прође и 1-ви и 2-ги Мај овог Лета 2020.ог Нико не прослави Међународни Празник Рада и нигде у Свету ...Овај 3-ћи мај је кажу , наш медијски дан , Дан Новинара ? А јуче је било тачно 47-дана , ванредне ситуације ,и поштовања изолације и нико не рече да смо у "РАТНОМ СТАЊУ" , као раније ...Рат , значи није престао , и медији нису престајали да извештавају ...Какав , онда " ДАН МЕДИЈСКИ "? Више нисмо у стању да елиминишемо раније датуме и да сачекамо , ново доба ? Додуше понеко , успут ,размишља :" Ако преживимо ништа неће бити као раније ..."
На споменику ,нашег Благопочившег Патријарха Павла ,у белом мермеру , позлаћеним словима стоји ,само Његова још једна мисао :" ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ"...Знао је да ће тек после у Миру да почива ...Треба бити мудар и духован и још увек веровати Прецима који нештедимице положише животе на Олтар Отаџбине ...

Смењиваше се ови успорени дани и ноћи , и бол другачија и неслога завлада у једном делу народа ...Већ није као у време прошло ...Чекали смо обично да напад прође , борили се заједно ...Ипак имамо и у " овом Рату "јунаке : Лекаре , здравствене раднике ,медицинске професоре и војску , која се преоријентисала само у другачију одбрану ! На ТВ-у Србије , новинари стално приказују стање , бројчано страдање и код нас и у Свету ...У вечерњим сатима приказују слично разговоре са познатим у изолацији : Политичарима , спортистима , певачима , глумцима , а у народ се упути ,понеки извештач -ветеран ...А народ наш , ко народ , али овај српски , кажу а и знамо , носи у себи гене , својих предака , отпорнији и на Вирус Корона 19.
Обучавани од малих ногу да прво страх избришу из својих , невиних тек отворених очију...
Понекад се сетим прича из завејаних наших планинских крајева  поред огњишта уз ватру ,причали су наши Стари...Поштовали смо их ,јер многи од њих беху преживели борци...Причали су о погинулима ...Памтили смо као деца ,њихова имена и Њихово јунаштво и нисмо плакали ,требало је радости што смо их имали , јер из сваке куће било је јунака ...
Овог маја заплаках ...Нико није питао у време ПАНДЕМИЈЕ , за ВЕТЕРАНЕ наше из овог Рата ?Да ли их изброја мајко СРБИЈО , и погинуле и преживеле .?..Нико Њих не упита , како им је , боле ли их незацељене ,још отворене ране ? Да ли је и Њих напао , невидљиви непријатељ : КОРОНА 19. И где су се ових дана ућутали ? Нема их више у оним "чадорима "у Парку преко пута Народне Скупштине ! Да нису отишли у планине ?
Сазнајем Стари Планинци спремају лековите траве ,да им ране јуначке излече ...А испираће их оном водом изворском ...
 3.-ћег маја 2020.у Београду                                      Н.Л.В.-Дринска

Завичајци генетски ,надарени за неку врсту науке

          УЖИЧКИ  КРАЈ  -  ФАМИЛИЈА  ЗОТОВИЋ 

Путовали смо Београд -Ужице на иницијативу Удружења Ужичана у Београду , о чему већ писах у једном од предходних текстова ,зато је ово наставак везан за познанство моје са Др. Радмилом Зотовић и то не , током путовања , већ касније ,на Педагошкој Академији на којој ће се догађати дочек  наших  гостију из Русије  и нас из Београда , а биће и посебан програм ,комбинован са Гостима и Домаћинима Ужичанима ...
 Пред сам почетак програма приђе ми Радмила и тихо замоли да седне на једно празно место поред мене ...Тако је било и учини ми се да Она мени није непозната , а касније ће се мој осећај потврдити јер Радмила ће причати о својима а ја ћу се сетити Њеног оца Михаила , који је био Кустос Ужичког Музеја и са екипом Археолога долазио у Бајину Башту и на десној обали Дрине , вршио ископине , а становали су у старој кући моје баке  Миле ...( Та кућа је само адаптирана , и сада постоји скоро , у ондашњем облику .. .Долазила је и бака Радмилина и доносила унука Вишеслава , који је био мали дечак и они су били гости у кући мог оца и моје мајке ...

Највише сам волела вечери у старој бакиној кући ( коју ја после наследих ) ,јер би онај дивни човек , крупних црних очију ,а звали су га Мика ,дозволио да се дружим са ЊИМА и да помажем ,били су ту и Јаворка и Пеђа ...Доносила сам им воду мало даље , изнад куће са нашег извора , ( тада чесма није била спроведена испред куће )...Знам да су тада откопали нека Римска налазишта баш у нашој њиви , доле на самој обали Дрине , а мој отац није желео никакву накнаду , новчану ,иако је после остала удолина на тој Њиви...Тата , који је био официр и Мика археолог ,постали су најбољи пријатељи , као браћа , везали су их  и Њихови Солунци ...Мени је и дан , данас жао , а касније и они рекоше ;" Штета што није отишла да студира Археологију ."

Доктор  РАДМИЛА ЗОТОВИЋ

 Ипак , ћерка Михаила Зотовића ( рођеног Ужичанина ) и мајке Мирославе ,рођене у Јагодини , оствариће очеве снове ...Мајка Радмилина , беше медицинска сестра по струци , а отац Михаило постаде Доктор наука ,Праисторијске Археологије , а своја научна истраживања , одради у Западној и Југозападној  Србији ...Михаило и Мирослава добише двоје деце : Вишеслава и Радмилу , а ово посебно име Вишеслав наследи од свог деде , који беше Солунац ,а касније официр Краљеве војске . Вишеслав се кроз школу определи за правне науке и постаде судија у Општинском Суду у Ужицу .

 На очеву радост , кћер Радмила пође његовим стопама и постаде Др.Наука класичне Археологије у научном звању : Виши научни сарадник у Археолошком Институту Београд , где још увек ради ...У Ужицу у стану у новој кући Зотовића остаде да живи , са својом породицом Вишеслав Зотовић ...

 ИМЕ ВИШЕСЛАВ ЗОТОВИЋ наследи по деди Солунцу а његов син Михаило опет по деди који се уписа у књигу историјску међу најбољим у Археологији Србије ...

Др.Радмила Зотовић се поноси својим Зотовићима ,а о себи скромно збори .Пошто је завршила факултет у Београду , прво радно место , добије у Ужичком Музеју , стекне тамо искуство и остане  , да ради на месту Кустоса 4.године ...Тата Михаило је још увек радио и помогао јој саветима да настави Магистарске  студије ...

 Године 1992 је постала Магистар класичне Археологије а 1996.Др.Науке Класичне Археологије ...

 Ради од краја 1993.у Археолошком Институту и становник је наше Престонице мало пре тога ...2002-ге године Др. Радмила Зотовић је упутила на Оксфорд , Докторску Дисертацију у Престижну Едицију "British Archacological Reports" у којој је објављена исте године ...Те године у Београду још увек је народ српски рашћишћавао рушевине после неправедне Агресије на Србију и после Бомбардовања које учинише 19.држава НАТО-Чланица ...

 Одмах после Докторске Дисертације ,Радмила објави и две књиге : Збирку песама : " Теби пева моја душа Господе "и књигу прозе под називом : " Две драме и Две комедије".

Сада ради у Институту као виши научни сарадник за класичну Археологију ...

 Познанство са нашом Радмилом мени донесе не само ново сазнање о битности наших људи који се баве Археологијом , већ како се у Србији рађају и под немогућим условима постају :доктори , професори ,писци а да при томе ни мало не губе од оне људскости и топле једноставне , наше српске душе ...Зато и записујем и Истину о Њима и радујем се наставку живота у нашој Србији ...

Београд , крајем априла 2020.

У време моје изолације због  Вируса КОРОНА 19.             Нада Вукићевић (Н.Л.-Дринска)

Васкрс