***

Ускоро ће Божић а на трећи дан Божића био би твој Рођендан ...Данас ми је донела цвеће једна Радмила -Рада , ужичанка је живи у Београду...И ти си овде живела ...Нећемо се видети ни овде ни у Завичају ни овог Божића ...Носим твој џемпер и НЕДОСТАЈЕШ МИ...Твоја сестра Нада !Тамо смо јој оставили разно цвеће и Руже (које је посебно волела)...Снег је данас покрио хумку и Руже ће остати свеже све до пролећа...Недостајеш нам : Твојој ћерки , јединици Гордани,сестрама Нади и Вери ,сестрићу Вуку,и сестричинама Наташи, Ољи и Ивани и Твојим кумовима и пријатељима,а тек Твојим Унукама: Андреи , Елени и Тари...Тражимо те почнемо причу као да си присутна ,погледамо кроз Прозор а Божић је близу,волела си Божић,знала си обичаје ...А снег и даље пада и као да је покрио стазу којом си отишла...Јављају из Завичаја да је око Дрине снег нападао и све је чисто и бело...

Јесен у Србији 2-део

 ПОНОВНИ  РАЗВОЈ  ЖЕЛЕЗНИЦЕ И БУДУЋНОСТ  СРБИЈЕ

Додајте натпис:Чекала сам у Бгд . У Улици Мајке Јевросиме да Наташа окупи све битне људе и да се заједно са њима појави  Пуковник Владимир Александрович Бабошин наш гост из пријатељске Русије ...

Додајте натпис После ће доћи до разговора озбиљног ,затим до обиласка Музеја и тек ћемо писати о корисним договорима и сарадњи Србије и Русије ...А ово беше само најава наше боље пословне будућности ...Н.-Дринска ( новинар )

 
БИЛЕ СУ КОЧИЈЕ -Пре Возова ...И аутомобили...

У Улици Мајке Јевросиме у Београду постоји Музеј , јединствен на Свету ...Као да је и сакривен , као да чува успомене на ову врсту превозних возила из Старе Србије ...И данас сећања живе , преношена кроз приче , а сачувано и записано , истина се не да ...А и чувари се рађају и здушно верују да их сами Бог одреди и животно определи ...

 Наташа Бундало , кћер војног лица помаже у оживљавању и отварању Музеја који је и нама понос и имамо шта да покажемо ,како смо одавно на овим просторима како : " Туђе нећемо а своје недамо ... А Наташа је љубазан водич ...

БИЛИ СУ ОДАВНО ВОЗОВИ

Све се ово деси неких дана пре , одржавања Прве Међународне Конференције  ( код нас , у Србији : " Железнички транспорт у савременом свету "на којој ће се на иницијативу Русије и Србије окупити око 120 учесника из девет држава , а то су биле : "Руска Федерација , Турска , Бугарска , Република Српска , Хрватска , Чешка , Аустрија , Словенија и Србија ...Свему томе ,предходио је још у фебруару договор , да све државе доставе своје радове , из више области а то су : Саобраћајна политика Железнице , развој железнице и жел.пруга , и њихова заштита ,модернизација ...Требало је написати РАДОВЕ из свих ових области а наравно требало се осврнути и на економију и железничке услуге и још посебно на стручно образовање запослених у железничком транспорту ...Све државе , прихватише предлог , да домаћин буде Београд  у  Србији и једногласно паде договор да ће то бити 12.-ти и 13.-децембар текућег лета 2019.
Конференција је само била почетна форма за одвијање сарадње међу свим поменутим државама , а то би подразумевало размену ,научних и истаживачких успеха и можда заједничким послом у пракси а Србија је добила прилику , да и сама оживи Железницу , у коју дуго , није могло ништа бити уложено , и тужно је било гледати како Возови умиру , и како стари вагони одлазе у Музеј на отвореном ,као што ћуте тамо на ливади стари Авиони ...Али нови Авиони лете , поново нашим небом и управљају њима наши пилоти ...На радост и будућност ...
 
АМФИТЕАТАР  У МУЗЕЈУ ЖЕЛЕЗНИЦЕ  У БЕОГРАДУ

Кад у Београду кренете од Славије , наниже Немањином улицом , и баш је она велика камена зграда , погодна за Музеј и старине : Немањина бр.6...Само је улаз из парка из Сарајевске улице...Многи и не знају да тамо постоји битан део наше историје ...
Отварању ове битне Конференције ,која ће већ тог дана ући у Историју Србије и њене престонице града Београда ,присуствовао је и наш Генерал полиције г-дин Обрад Стевановић...
До мене на конференцији седео је један пилот , пуковник Ђошић , који рече да ли је на правом месту а овде се говори о Железници , и онда се на паноу великом филмском платну појави пруга и њом одјури , модерни брзи воз ...Рекох му -Зар не мислиш да ћеш ти надлетати авионом сличан воз и моћи да га пратиш и да јавиш најбрже да ли је све у реду ? "Па јесте рече Пилот Милорад "
Пуковник Владимир Александрович Бабошин је морао , непосредно , пре ове Конференције да "одлети " авионом за Сент Петерсбург ,где предаје на Војној Академији и то баш о Железници...Али је тамо окупио ТИМ ,наравно по Генераловом одобрењу и у Београд је пре Конференције стигло 10 радова ...Радови су ушли у Заједнички Зборник иако нико није могао из Сент. Петерсбурга присуствовати овој Првој Конференцији ...То је наравно , објавио прф .Бранислав Гавриловић ,који је испред Високе железничке школе струковних студија био Председник организационог одбора , а проф. Зоран Бундало је имао улогу Председника програмског одбора , поводом Конференције Железнице ...
Погодило се да је овај битан догађај био , истовремено и јубилеј Колеџа железничког транспорта Ур ГУПС факултета у Екатеринбургу -90 год. и рада Високе Железничке школе у Београду.
Наша Висока Железничка школа струковних студија, која постоји 63 године, ишколовала је (прошло је кроз њу преко 6000 студената), а сада их студира 442, од којих 42% девојке. Ово је већ велики подстрех за даљи рад школе, а треба захвалити пријатељској Русији, на њеној несебичној помоћи, малој сестри Србији. А самим тим постајемо и центар у стварању савремене српске железнице, а учесници дела развоја европских железница. На конференцији (односно симпозијуму) представило се и 11 компанија од којих и: "Институт Михаило Пупин
", Србија... Обећање на крају Конференције уследи из Екатеринбурга, који дођоше испред Колеџа Железничког Транспорта, да ће се у Екатеринбургу одржати 2020. године следећа Конференција.

На Конференцији је представљено и 11 Компанија...
А нека крену са срећом , модерни возови , и како се нико не досети да каже ,морам сама да додам ; Возови ће остати као најбољи мисионари пријатељства међу народима , јер људи : Душевни и учени ,мисаони и духовни воле да путују ВОЗОВИМА...

Н.Л.В.-Дринска 
Београд ,друга половина децембра 2019.

Јесен у Србији

СВИ ОКТОБРИ КОД НАС 

Па и ове јесени Лета 2019.у Србији и Срби даље од Матице своје ,долазе и одлазе спремни да на Огњиштима својим изнова Ватру разгоре , да не дају своје , а само свеснији Пријатеља који им руке пружају ,не тражећи узвраћање...И ПОНОС је највећа одлика Србинова , слично се дешава и са Братском Војском Руском , која је многобројнија , али скоро из Русије Сергеј се побуни , зато што рекоше да је Србија мала : "СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА И КАДА ЈЕ МАЛА ..."Он само тако објасни публици на Педагошком факултету у Ужицу ...А онда засвираше студенти са Урала , на националном инструменту и разлише се звуци са нестварне Балалајке ,и они бели прсти " заиграше " на жицама скоро невидљивим и уђе нам свима у душе титрај и подстаче тела која се лагано њихаше као да ово осећају од раније ,од праискона , иако се грађани Ужица по први пут сретоше , уживо са овом врстом музике...

Ово се десило захваљујући председнику Удружења Завичајног у Београду , др.Милошу Туцовићу ,градоначелнику г-дину Петковићу из Ужица , Друштву српско-руског пријатељства из Ужица и Педагошком факултету Ужице ...

Нисам описивала догађаје по хронолошком редоследу , ово је један од опуштајућих дана који се прели у завршницу осталих битних јесењих догађања , и гости из Русије и Ужичани из Београда возили смо се у невероватно удобном аутобусу новим Аутопутем до Чачка , а ми посебно узбуђени скоро не веровасмо да тај пут пређосмо за тако кратак временски период ...А до јуче били су сати напорног путовања и " никад " да се појави Чачак град испред наших очију...Са нама је путовао и наш Завичајни генерал-Обрад Стевановић ( иначе подпредседник Завичајног Удружења Ужичана у Београду , омиљен код нашег народа и у Београду и у Завичају , а посебно међу својим студентима на Полицијској Академији .)

 

У последњем тренутку ће нам се придружити и још један драг гост из Русије , који већ скоро месец дана борави по Србији и присуствује и учествује на разним културним збивањима : Г-дин Владимир Александрович Бабошин : Пуковник , козачки Атаман , инжењер , већ у Санкт Петерсбургу одабран за ванредног професора , посебно за Железнице , песник и преводилац , са руског на српски и обрнуто , уредник часописа " Невска Формула " ...Тако ће се Владимир на овом путовању упознати и са нашим Ужичанином , Професором на Високој Железничкој школи у Београду Г-дином Браниславом Гавриловићем. А из овог сусрета десиће се ускоро ако Бог да ,  посебна сарадња битна за Србију и Русију а и за Балканске земље и неке земље Региона ...

 Наставак следи ...

У Београду почетак новембра 2019.                               Н.Л.В.-Дринска ( новинар и писац )

Владимир је фотографисао на изласку из Високе школе желзничке део наше негдашње локомотиве који се чува да подсети студенте како је некад на нашим и европским железничким пругама чуо се издалека воз који је возио путнике и само кратко застајао на граничним прелазима и у Возовима , у Вагонима људи су били једнаки ,предели слични кроз које су пролазили ,сличне планине и долине реке у зору кад их сунце осветли и магле отера , куће поред  пута  а једино се први будио отправник возова и чим се умије капу је прво на главу стављао она му је била посебна са њом се поносио ...Возовима су се сви радовали а онда су скрајнути са Пруга , као да нису више рентабилни као да су спори , као да је боље свуда небом летети па се спуштати у разне државе а у путу гледати , додуше разнолике облаке , а и Небо је наше плаветно , а зна да се понекад и наљути , јер људи често не размишљају ни о земљи ни о небу ни о ваздуху, између , који удишу , одбацују старо јер им се ново увек боље учини , као што не воле дуго , своје старе , стиде их се понекад и они који душу погубише прижељкују њихов одлазак "тамо далеко " одакле повратка нема ...Да буду слободни ? Ветерани често још немају године дубоке али се осећају , понекад , као да су их притисле стотине година и више , али Њима није проблем да се трансформишу и младост врате , која и није тако давно била ...А и шта би млади кад " старили " не би ,онда их Мудрост никад не би походила и сећања би изумрла и све би престало ...Али Возови ће Планетом поново да путнике носе , мало бржи него пре али слични онима , и добро је што је тако , а  истовремено ће ратови да престану ...Летеће Небом и даље прекрасни авиони а воденим путевима пловиће , можда мало бржи и комфорнији бродови ...Али ништа не треба да замре нити да у " старо гвожђе " одлази ...Само људи , многи душу своју да поврате , обично су криви што је погубише,док кривце траже далеко од себе ... 

 Наставља се ...

Н.Л.В.-Дринска

ОСКРНАВЉЕН УЛАЗ У Бајну Башту

   НА САМОМ УЛАЗУ У ВАРОШ БАЈНУ...

У Србији нашој  ( овога пута у Западној ) на самој граници , уз саму Дрину , кад долазите узводно ,оним путем од Рогачице , на једно километар ипо , пре уласка у варош , где природа одвајкада беше дарежљива и становници , који одабраше ову лепоту за живот у њој , ( од оних првих , међу којима беху и преци моји ) чуваше и помагаше да природа и у њој река и речна обала и дрвеће и свет животињски трају усклађени са људским и трудише се људи да остали живи свет не ремете и остајаше вековима у чистоти и заједно ...

 Међутим задњих година , изродише се неки људи , који реку почеше да загађују , из које смо некад док смо у њој пливали , ВОДУ НАЈЧИСТИЈУ ПИЛИ ...Поред Ње су се извори отварали и у њу изливали , долазећи из дубине , минерале лековите , и тако ту људи дочекиваше дубоке године , јер вода ова која је живот сами продужава живот и младост у људима ...

 Деси се онда у главама  неким синдром , као да треба уништити све около и то својим комшијама , како би им се на тај начин живот загорчао , мржња завлада и завист и љубомора и изли се преко природе невине , и која не може да се одбрани ...Они малобројни , радни , поштени , страдалници и из последњих ратова окренуше се својим Црквама и Богу и Чудотворним Манастирима и Вери Праведној ...Били смо је заборавили...Стидели смо се ,нажалост , Веровали смо нечему што није наше , а јесте исконско саткано од саме душе ...Душа Православна мирише на босиљак , вратићемо живот чврсто верујући...Ево сада приказују и на ТВ-у  , зову Свештенике и Монахе да на Тв-у што више покажу како се треба Богу молити ...Али "Неверних Тома " још увек има ...Кажу да су неки Манастири чудотворнији од осталих ...Много пре сам овог ишла у разрушене Светиње наше на Косову и Метохији ...И у Србији и Републици Српској ...И у бившим Републикама ...Молила сам се и у Грчкој и у Бугарској...Знам да свуда моје Молитве ( иако појединачне ) помогоше , верујем да моја Небитност , сасвим мала , сићушна али искрена поможе , прикључена осталим појединачним или групним молитвама , када смо заједно на Косову и Метохији  у Гораждевцу у оној мрачној ноћи ,када су нам стотину свећа упалили око стазе , која води према Цркви , у којој опет гореше свеће и то нам је била , те ноћи , сва светлост , а ипак је од свећа упаљених побегла ноћ и брзо је изашло сунце ...Та ЗОРА у Гораждевцу поред Бистрице реке , коју је додиривала бодљикава жица ипак ми са новим Пријатељима , мојим Србима , јужно од Ибра остаде најјаче у души мојој и МОЛИТВА и сузе и оно Свитање , као да ћу се једном поново вратити у слободан , поново српски Гораждевац ...И поред Бистрице напити се  оне воде која слично извире из обале као ОНА испод стене , мало ниже од моје родне куће поред Дрине ...

  И скоро се растужих на Дрининој обали и због Дрине , што на улазу у Варош одмах иза табле на којој пише Бајина Башта ,стоје , на обали испод пута камиони за поправку , а изнад самог пута наслагани распаднути аутомобили,  отпад ...Од свега тога ,не види се поред пута , лево модерна , сређена пумпа ,а не види се ни "Кућица на Дрини "десно ,доле од камиона...Ипак ,Кинески туристи прилазе , напред обали и плаћају , да их чамцем превезу до " Кућице " и врате назад , на обалу ...Човек који поправља на улазу аутомобиле , и држи њихов отпад вероватно има дозволу од надлежних органа да то ради...И баш ту ...Жалосно ...Зато упоредих  ово са  Бистрицом у Гораждевцу , која је чиста и њена обала , али је испрља једино ОНА ЗАРЂАЛА БОДЉИКАВА ЖИЦА ...                         Наставиће се...

Крајем септембра 2019 ...

Бајина Башта и  Београд                                                                   Нада Л.В.-Дринска

НАША ДРИНА

                    ПОСЛЕ ВИШЕ ГОДИНА 

НА НАШОЈ ДРИНИ

Десило се 20 . јула 2019. На дан кад је и ове године била ,већ раније , најављена "ДРИНСКА РЕГАТА "...Стајала сам у Перућцу ( у близини Бајине Баште ) , мало ниже од Хидроелектране " Бајина Башта " , близу Дрине , негде око 9 и 20 часова ...Пријавила сам се ,директору Дејану Младеновићу ( сину моје преминуле другарице Љубице Бабић , из основне школе ). Знамо се од његових малих ногу , а и задњих година се срећемо у Завичају , бар једном  годишње на Дринској Регати ...Откако је он директор , имам често проблем да као новинар , присуствујем на неком сплаву или чамцу ...

 Раније сам могла , уз новинарску легитимацију , да присуствујем на чамцу за новинаре .После није ишла та организација , па су нас новинаре пуштали , да се слободно нађемо на разним чамцима , рецимо посебно ми је био драг војнички чамац ( десантни ) а понекад сам била и на неким од општинских сплавова , где су били претежно наши људи и гости из Региона ...
Једне године сам поклонила , на сплаву ,Николини , моју књигу "Србијо моја страдална у Христу Васкрсла ", пошто је прочитала , мој текст о сплаварењу на Дрини...Била је то интересантна пловидба , јер је Николина ,разбила устаљени клише и , малтене , историјсим ,истинитим текстом ,на Дринским зеленим таласима , започела , истиниту причу о Дринским Сплаварима...Надала сам се и у наредним годинама , а била спремна да помогнем у кратким сличним причама , кад крену сплавови , у данашњим условима ,низ Дрину да ће увек у самом почетку ићи подсећање ...Иако ме нико није послушао ,јер неки људи ,држе "Власт "и на Дрини , као и господин Младеновић ,кретох и ове године на Дринску Регату.
Господин директор ме је држао пар сати поред већ постављених сплавова уз обећање да ћу пловити на једном од њих ,и да сачекам у близини почетак Регате...До задњег тренутка пролазио је ту и ја сам га опомињала ...На крају се изгубио и сплавови и чамци су кренули .Само ја после толико година нисам била ни на једном од њих ... Није ни полазак организован као раније , да се све покрене и потече ,лагано као што и Дрина има свој устаљени ток ...Створила се ужасна гужва па су због тога моје колеге новинари објавили нетачне податке , да је ове године било око 30.000.хиљада учесника на Регати...
Како људи олако схватају да је то могуће ?А једна моја пријатељица , која увек размишља својом главом рече ми : "Како би то било могуће , зар не мислиш да би онда морале да на Дрини заплове две Бајине Баште са комплетним живим становницима у вароши ?" Сложих се са њом, али људи су склони претеривању кад је велика гужва 
Ипак остала сам на Старту у Перућцу , поред Наше Дрине и пратила закаснеле чамце , до задњег који се отиснуше истим оним путем , куд је предходно отпловила Дринска Регата .Поред Дрине је још остао један замишљени дечак са ...папирним шеширом на глави , и веслом у рукама , који је стајао поред "КАЈАКА" у коме су веслали Дрински кајакаши ,( а и сама сам некад пробала како то изгледа )...Гужва му заклони видик ...Ипак наиђе његов отац и убаци га у Кајак и одвесла момак као пратња Дринској Регати...

Надам се да ћу идуће године моћи да пловим Дрином у време Дринске Регате , иако ове године не својом вољом , нисам могла да крочим ни на један сплав ни на један чамац.


         РЕГАТА НА ДРИНИ (наставак)

         НАЈМЛАЂИ ОФИЦИРИ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

 Овог 20. јула, стигоше на Дрину потпоручници, најмлађи официри српске војске, који неколико година уназад долазе на Дринску Регату са Милијем Тешићем (који је рођен овде) и који им обезбеђује смештај, а они су рођени по осталим крајевима Србије. Њихово дружење се настави, а трајало је током целог школовања на војној Академији.

Ове године договорих се са њима да ћу отићи на Војну Академију и да ћу писати о њиховом дружењу. Жао им беше што нисам могла да уђем ни на један чамац на Дринској Регати и рекоше да идуће године неће дозволити да останем на обали и не будем примљена. Помислих: "Ови млади официри (наша деца) никад неће поступити ружно према једној новинарки-ветерану, као што то чини власт у Бајиној Башти. Као што то учини човек, који је био одређен за директора Дринске Регате. Од сада ћу се увек њима обраћати, а не организаторима старијим, на Регати на Дрини.


Нада-Дринска ( новинар и писац )
Неколико дана после Дринске Регате

Поезија уживо

Поезија уживо!
Р: Бгд:2
Радио Београд 2... 97,6 mhz

Писало је тамо иза говорника, или боље речено песника наших...

Волим радио Београд и иначе радио и драго ми би да се нађох у првим редовима, као гост и новинар у малој сали Коларчевог универзитета. Иако се каже "мала сала" сала беше довољно велика да прими велики број заинтересованих Београђана и да се скоро препуни. Иако је и вече било спарно после врућег дана, дођоше људи да одслушају уживо Радио Београд 2, на коме ће говорити један од највећих српских песника г-дин Милосав Тешић, који је скромно одслушао спикерку Радио Београда, која га најави и преузео реч да каже о себи како је текао његов живот, књижевника, а највише српског песника .Није писао само поезију, писао је и есеје и бавио се  лексикографијом српског језика. Спикер најави још једном: "Све награде је добио што се тиче поезије", а онда се чуо глас песников "Тежио сам да се бавим изразом посебно нашег језика и размишљао сам зашто је поезија важна подједнако и писцу и читаоцу. А онда писао сам и песме и приче и осташе у мени моје приче из манастира које назвах У ОСВИТУ ЖИЧЕ. Може се одговорити на питање колико је важна поезија, на више начина, а кренућу ипак од своје прве збирке, која настаде баш из поштовања према поезији. Многи већ знате да је моја прва збирка КУПИНОВО, па ће из ње РОЗА КАМИА (дивља ружа) и битна је песма ЦВАТИ МИ ЦВАТИ, РОЗА КАМИА, па С ИВАЊСКИМ ЦВЕТОМ, а посебно се роди "Из срца оца, из срца сина". Инспирисан сам био и песником слепим Филипом Вишњићем, па дође збирка КАЛОПЕРА ПЕРА..." Песма КРОЗ  ГОРАЖДЕ, у коме сам боравио неко време и онда дође ХВАТАМ СЕНУ ЖИВОТА, ТИЦО У ПЛАМЕНУ, па ПРИЗРЕН, даље ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА... А доћи ће и песма ПРЕТРЕС КУЋЕ, после Другог светског рата, који сам доживео тамо и гледао тај догађај очима дечака. Па ће доћи СТЕФАН РАЧАНИН за које је дело добио ПРВУ РАЧАНСКУ ПОВЕЉУ 2001. године, иако је ту био најмлађи добитник и млађи од многих добитника РАЧАНСКЕ ПОВЕЉЕ.

У збирци СЕДМИЦА, пише о св. Ђорђу. Посветио је добар део свог дела и српским  хероинама од митских времена, па касније, а о томе се може наћи у збирци КАЛОПЕРА ПЕРА. Писао је о Евелини Хаверфилд, која стиже у завичај његов у Бајину Башту, у време Првог св. рата и постаде доброчинитељ Србији нашој, а  звали су је Сиротињска мајка.

Писао је о нашим јунацима у Првом св. рату, рече да се наставио на ПЛАВУ ГРОБНИЦУ Видо, од Милутина Бојића "Шта стварно је своје, а шта стварно туђе, широко је поље где не ниче трава"...
Напослетку, приказујући своје стваралаштво, трудио се да остане интересантан и не досади публици, тако што је поштовао време радија српског и умео да одреди на који начин ће да прикаже пут свог стваралаштва и свог већег дела живота, који посвети кроз своје књиге нашој земљи Србији.

          Нада Вукићевић-Лукић Дринска, новинар и писац

Генералу Обраду Стевановићу

ПИСМО НАШЕМ ГЕНЕРАЛУ:

Господине Генерале, копирала сам Вам овај мејл, зато што се нисте
сетили одмах, а то је било непосредно после промоције ваше књиге,
раније, а сада ћу дати кратак приказ Ваше књиге, односно нешто о Вама,

како бисмо то могли да објавимо у Ужичком летопису , или још боље на 

 Сајту " НАШЕ УЖИЦЕ ".

 Приказала сам  ово на

Дан књиге 23. априла 2019 , који је проглашен за Дан књиге, а претпостављам
да ћете бити задовољни што то чиним баш овог дана, јер знам сигурно да
сте и Ви књигољубац, јер сигурно не бисте ни писали овако добру књигу,
као што је Кумановски споразум, да нисте прочитали велики број књига
уопште, а претпостављам - посебно историјских. И знам да се генерал
постаје између осталог и због посвећености писмености и култури, а не
само ратним вештинама, јер многи верују да су слични Вама искључиво
познаваоци углавном ратничких вештина.

Али пре него ћу дати приказ  ове посебне књиге , њен аутор Генерал Обрад 

Стевановић ће прихватити гостовање на једној српској ТВ "Хепи ",у првој 

половини јуна месеца 2019.год.Током пре поднева ће у левом горњем углу 

непрекидно бити најављивана књига у једној реченици : "Кумановски споразум 

у јавној кући у 21.час..."Наиме појавиће се у то време непознати новинар 

који је говорио и постављао питања аутору , покушавајући да га испровоцира

више пута , и лице му је деловало помало "опасно " ...Генералова потпуна 

мирноћа и кратки одговори задивише гледаоце и тако не прође ни једна

провокативна радња...Победило је достојанство и чиста истина...Схватих 

да је Генерал био спреман на оваква питања али ,је рачунао , да и овакве 

емисије гледају разни гледаоци и да ће и међу њима бити разних коментара 

али треба говорити , јер Србија је поново изложена и да ћутањем , не тако

давно изгинули борци ,биће препуштени забораву...

"Аутор књиге "Кумановски споразум" је господин Генерал, Обрад
Стевановић, рођен у Републици Србији 1953. године, у Брекову, општина
Ариље. Основне студије завршио на Војној академији копнене војске у
Београду, а магистарске и докторске студије на Факултету безбедности
Универзитета у Београду. Доктор је наука одбране, заштите и
безбедности и ванредни професор на криминалистичко-полицијској
академији у Београду."
Био је учесник преговора који су од 5. до 9. јуна 1999. године вођени
у Куманову између влада СРЈ, Републике Србије и Међународних
безбедносних снага под окриљем УН-КФОР. Када сам упознала Обрада
Стевановића, сазнала сам већ тада да је професор, доктор или
најправилније како га његови студенти најрадије ословљавају - генерал.
Тада сам сазнала да не иду исто чинови у полицији, по истој
хијерархији, као у војсци, али кад поведем разговор са генералом,
или војним - српским, или полицијским, слично доживљавам и носим у
себи, једноставно понос, што се надам још увек животу у Србији. Ма шта
други говорили, или злобно наговештавали наш крај, знам да људи као
генерал Стевановић никад узалуд не пуштају време да пролази. У мудрим
оним преранооседелим главама, памет не мањка...
Књига "Кумановски споразум" је још један истински документ, писан
руком једног директог учесника, а подсетник будућим генерацијама, да
се не забораве све жртве албанских терориста и НАТО агресора.
Аутор књигу почиње, не случајно, цитатом Борислава Пекића: "Писма из
туђине, запис о прошлости", који каже: "Народи се не састоје само од
садашњости и будућности. Прошлост их је формирала, прошлост им често и
будућност одредељује. Без тог историјског сазнања тешко се опстаје. Ни
велик не постаје. Покушај да се прошлост одбаци и све почне испочетка
– разумљив, али опасан нагон сваке победничке револуције – доводи
нацију до трагичне изгубљености детета, које више не познаје родитеље
само зато што је пристало да их не признаје..."
Аутор књиге господин генерал Стевановић је написао неколико важних
ствари у предговору своје књиге, да би донекле ипак објаснио на шта ће
наићи читалац ове књиге и како ће поједини читаоци "чак и кад су
најдобронамернији исти догађај или појаву често да виде на различите
начине" и моли читаоца да схвати да нема намеру, да било коме сугерише
размишљање о учесницима преговора и потписника споразума, али је
осетио потребу и "сматрао да као један од потписника има професионалну
и моралну дужност да истражи тај историјски догађај и спроведе у
научном поступку и "да резултате таквог истраживања учиним доступним
јавности". Књига је пуна истинских догађаја из тог периода, односно
чињеничног стања, тачних датума, и истинских личности који су
учествовали у доношењу одлука, нажалост није одмах била јасна идеја
НАТО "добронамерника", који су вешто навели нашу војску и полицију у
Куманову да прекине рат у циљу даљег нестрадања српског и осталог
народа, који живи на нашим просторима. Надајући се да ће зато престати
ратна страдања и рушење Србије (које није ишло само из ваздуха него је
већ кренуло било и копненим путем преко Албаније). Све је то било
заваравање и "Уз противљење Русије НАТО је и 16 чланица НАТО затражили
су од СРЈ да до 15. јуна обустави насиље на Косову.,," И када је
направљен велики притисак на СРЈ и када је потписан споразум, тек онда
је следило организовање маневара, ваздушних снага НАТО, изнад Албаније
и Македоније и касније су терористички напади албанских екстермиста
постали чешћи и тежи са великим последицама. Дакле, под њиховим
патронатом ОВК је почео да запоседа бројна села, успоставља своју
власт и све суграђане присилно мобилише и обавести да контролише скоро
пола Космета...
Да би се детаљно пратила и разумела књига "Кумановски споразум", треба
је читати полако и схватити тек онда, ко може да разуме како се
понашају "велики", кад осете да једна мала земља својом памећу и
љубављу према отаџбини и спремношћу да њена војска и полиција крену у
одбрану, па и цео народ и свесно жртвују своје животе и надају се да
ће и тако мали извојевати победу, над агресором, чак то и чине и кроз
историју су чинили (књига се позива и на раније одбрамбене ратове, кад
смо били нападани, па ипак и после великих жртава враћали се испочетка
у живот и обнову своје земље)... Збуњена је и велика светска сила
постала и у овом рату, па сада спрема другачије нападе, хоће да
избрише историју храбрих у Србији, па се нада да после тога ће умрети
српска храброст и жеља за опстанком и поновним паљењем ватре на својим
огњиштима...
Књигу зато не бих приказивала по редоследу страница, него би само
закључила, још једном поновила, да сам приказавши у почетку личност
аутора генерала Обрада Стевановића већи део већ рекла о књизи и само
остаје да књигу читаоци читају, јер у њој је истинита наша историја,
још једном наша одбрана по казивању најкомпетентнијег преживелог, из
овог последњег, даће Бог одбрамбеног, рата, и наставак живота у
Србији напаћеној у свим ратовима док су је бранили наши јунаци поникли
у нашем народу.

Нада Л.В.-Дринска ( новинар и писац )