Православне Цркве и Кумства

                   ОБИЧАЈ ПОСЕБАН У ПРАВОСЛАВЉУ

КУМСТВО У ВЕРИ ПРАВОСЛАВНОЈ
УСКОРО ЋЕ БОЖИЋ У ЕЛАДИ И ДЕЦЕМБАР ЈЕ ВЕЋ ПОДРЕЂЕН ОВОМ РАДОСНОМ ПРАВОСЛАВНОМ ПРАЗНИКУ...Радујем се Божићу међу својим Рођеним и међу Пријатељима који ме дочекују као најрођенију...А КУМОВИ то је нешто посебно!Речи овде застају а фотографије причају...Ова зима нас окупи око ватре и све овде је слично нашој Србији...

 Само је Море плаво и небо је по цео дан плаво а увече ти се чини да се Месец закачи у маслињацима и зна да "брише " северни ветар ,сличан нашој кошави , а онда се смири и поново греје Сунце ( Илиос)...А ових јутара има стално Сунца...

Овај путопис има посебне примесе есеја.Наиме , не тако давно , почех да се бавим битношћу "Старог кумства "у Србији и у мојој првој књизи , записах , један обичај , који се чува годинама ,кумство између две фамилије у Завичају...У Елади се још чува ово Кумство као и код нас и као што Православље налаже , прва и најбитнија ствар кумства овог је Поштовање...Ако је неко из породице прихватио кумство , самим тим и сва његова фамилија ( ужа ) , учествује у томе...Код насСрба се каже ;"Кум није дугме на капуту..."Код Грка је то још више остало од давнина,,,Они су највећи чувари Православља од настанка па до данас , док се код осталих православних народа Вера губила , у неким ружним временима , али Хвала Богу , поново оживесмо Веру нашу Праведну...Зато и ова радост моја у јужном делу Грчке , где се спуштају грчка села према  Мору ...У селу Дросиа живе кумови који су венчали моју Наташу и Димитриса . Кума Ташула ( која је гледала мог унука Ангелоса , од мале бебе , јер његове баке не беху у близини ) , сачека ме испред своје куће , сунчаног оног јутра ...Док смо ишле према Цркви , рече ми да Дросиа броји око 5000.становника...Тог јутра ,започесмо наш дан , одлазећи , прво у Цркву , у  месту , koја носи назив :"Метаморфозис Сотирос "( а то је и наш празник ПРЕОБРАЖЕЊЕ).
.Запалисмо две свеће за Здравље и упутисмо се низ село , а сунце дође разгонећи све облаке и пратиће нас целог дана , поред оног Мора у шетњи дугачком  "Паралијом"( Обалом )...Кума Ташула наставиће ове зиме да буде мој водич по крајевима које ћу носити у мом срцу  као неку радост која ће разгонити тугу која понекад наиђе и окретати моје мисли овамо ка ЈУГУ...
Једне децембарске вечери
на измаку лета 2017,ог.      Наставиће се...                      Н.Л,В.-Дринска

Наше сретање

Ово је по први пут запис истине о сретању блиских и које Бог окрену једне према другима у једном добу живота, када нам деца израстоше у људе и кад почесмо размишљати о нашим прецима... Ужице - понедељак, 2.10.2017, у 15:40 часова.
Док нас две шетасмо Ужицем, које није личило нимало на оно наше старо, овде се у запис убацио Мирјанин муж, Личанин, архитекта у пензији: "Ево, извињавам се, јер сам без питања узео ову твоју свеску, да ти напишем пар речи, овде на тераси наше куће! Данас је леп дан, мирно - сунчано. А, вас две чекам овако. А вас још нема. Одмарам... пијем "Јелен" пиво. Свашта иде кроз главу, али ипак је најважније ово што осећам и примећујем - како је лепо овде у нашем старом дворишту..." Арх. Срећко Зрнић.
Наставак моје приче: Сретен Зрнић (Мирјанин муж), записа јуче, у понедељак, испред старе куће у њеној заветрини у Ужицу, у Југ Богдановој улици, број 12, како се одмори у тишини чекајући нас... Ужице беше полупусто иако је грејало топло, јесење сунце... Гледасмо се нас две повремено без речи и заболе нас данашње Ужице. Мирјанин прадеда, Милован Ракић (и мој прадеда се звао Милован, али Лукић), стиже бежећи од Турака и одабра Ужице, које га подсети на Постојбину, Стару Херцеговину. За њим дођоше још неки Херцеговци и тако почеше градити куће, а неки насељавати куће које Турци коначно напустише...
Када је дошао у Ужице примила га је фамилија Јоксић, јер и они дођоше мало раније, а дочекаше га као најрођенијег, и радоваше се што Милован показа једно умеће, наиме богом дарован беше да шије народну ношњу... Па, није случајно да ношња његова задржа у себи све оне детаље из старе постојбине. А, како се ужички крај брзо ширио, народ наш доби и носи до дана данашњег и кроз будућу западну Србију једно име: Ере из Херцеговине...
Једном на Сајму књига у Београду један од српских Владика изговори: "Херцеговина сама себе расели, а цео свет насели..."

Наши Ерцови су кроз ратове били војници и посебни бранитељи Србије. Било је у Београду првог новембра 2017. године, у Ратничком дому, на дан 99 година од ослобођења Београда у Првом светском рату. Ове године у Дому Ратника млади припремише и водише програм док старији представници Војске Србије, официри и грађани града Београда бише углавном подршка младости, што је још један доказ да се српска војска опоравља и стаје поново уз свој народ. Млади, талентовани из више музичких области показаше ове новембарске вечери песмом из оног времена које су волеле и певале српске војводе и српски војници често и полазећи у борбу, некима је чак песма остајала на уснама и док су гинули, да су достојни потомци и да будућа Србија наставља да памти своје јунаке...
Свечана сала беше препуна, пуковник Марковић у пензији је евоцирао тешка страдања тих ратних година. Присуствовали су и представници Православне цркве, а међу својим народом најскромнији беху, као и некад, српски генерали, који страдаше са својом војском и у овом рату, последњем. Хвала свима, а посебно младим потомцима који оживеше ове вечери ликове и поменуше их и оне дане када су онако млади гинули за Отаџбину. На крају се заори песма, из грла свих учесника и присутних Београђана, коју је и волео и певао и војвода Живојин Мишић "Пукни зоро"...

Нада Дринска

Пронашле се наше душе

"Понекад речи застају и остаје само радост због сличне душе", рече Татјана и рашири руке, говорећи да је моја душа велика, кад их примих у свој дом, онако као своје, наше. А, и јесу моји, ОНИ и НАШИ. Тај сусрет беше "ЧУДО", како рече Николаи, а то чудо, сам ја "видела" већ једну ноћ раније, док су путовали из наше Русије према нашој Србији... и писах о томе као најаву, да обавестим јавност о изложби заједничкој, сликарској и заједничкој вечери књижевној и музичкој... У ствари, ми бесмо рођени далеко једни од других, као душе славенске, али се знало да ћемо се наћи, као сада у Београду, и да никада не можемо бити РАЗРОЂЕНИ. И програм те вечери би наша спона коначна,  наша веза заувек, да се више не раздвојимо.
Божји дарови у уметности нас окренуше једне према другима. Све остало је ишло лагано и Иринин превод са српског на руски стихова битне, књиге Гордане Опалић и Сашин глас пун јачине и лепоте, као да долази из облака, из неба које се плави над Београдом, и Татјанин плес, нестваран, и Владимирово читање поезије на течном српском језику. А онда ненамештенок потече књижевно вече српских писаца и сликара, који поред изложених слика пустише поезију да тече из душе. Наш Ненад "српски Јесењин", скоро да престаде да буде преводилац са руског на српски и обрнуто, јер смо сви, скоро све разумели...
Остала догађања у Београду, исписаће наше сестре и браћа Руси, која и снимаше, и радоваше се заједно са нама, а и наш Иван, који не пропусти да сними ниједан битан тренутак... Фотографисали су и наши Срећко и Мирјана.
У цркви Александра Невског текла је вечерња молитва. Тамо смо осетили у дубини душе наше јединство Православно, љубав која се не пише, не чита, која је ћутња и загрљај још један за срећног пута.

Н. В. Л. Дринска

Уместо песме - добродошлица

Русија нам дође у походе...

У сликама и стиховима, кроз магле јутарње, Сунцу придружена, душом руском најављена, загрли нас рука ПРИЈАТЕЉА. Из далека писмо стиже... И данас овде, у престоници српској, у граду страдања и радости, отворене Двери, раширене руке и љубав из срца славенских... А престадоше ратови и утихнуше топови и долетеше нам Авиони. Пилоти руски и српски заветоваше се небу над Србијом, заједно, као што учинише сликари и песници у бојама неба и раширене душе. И поклонимо се прво заједно у слободи изгинулим борцима заједничким (као некад добровољцима) и обећајмо памћење и наставак незаборава.
Хвала вам, јунаци, и добро нам дошли пријатељи.

      Владимир Бабоши, Ирина Михашина, Александр Бриков, Татјана Фролкина
Данас у Установи Културе Палилула 26.окт.2017.Митрополита Петра 8. од 18-21.час...Заједно са српским сликарима и писцима и грађанима Београда...Н.Л.В.-Дринска (новинар и писац)

У Завичају...

                              У  ЗАВИЧАЈУ-"ТИШИНА"

Лето је 2017-сто и месец јули .Први пут обраћам пажњу на Изласке и Заласке сунца...Између Дани ишчекивања , пуни Тишине и Топлине и пријатна хладовина испод ораха...Трепери лишће брезово и са благим ветром се милује...И ЗАБОЛИ САМОЋА...Сећања навиру , Свици се играју и светле непрекидно па ни једна ноћ мрачна није... Птице су се умножиле и цвркуте спојиле ... У зору ми већ слећу на прозоре...Стално се селе из Панчићеве Оморике у Сребрену Јелку или у густо лишће лешника,,,По каменом зиду скакућу и када све мрве позобају свађају се са мачком старом која им се "прикрада"...Ипак све личи на ЗАТИШЈЕ ПРЕД БУРУ"...Осећам симболе у Природи што нове догађаје најављују , а све је уствари наговештај Краја и после Новог Почетка...

Освећење Храма Св.Благовештење у Штиткову

                       СТАРА   РАШКА -Подно Чемернице

Фотографије урадила Мирјана Ужичанка

Мала Госпојина , 21.септембра .Лета Госпоњег 2017.ог , тек мину . Путовах са Мирјаном , Ужичанком у Штитково ,подно Чемернице, у Стару Рашку , као чланице Удружења Ужичана у Београду...Док се "пењасмо" према планини , узаним неприступачним путем , ипак уживасмо у нестварним пределима , јер наш возач Паја (родом из Пакраца , а дугогодишњи возач у Градском саобраћају у Београду ) провезе без застоја онај аутобус све до Штиткова...Пошто сам седела на левој страни аутобуса посматрах шуму у дубини , све саме брезе које  су тако високо расле , као да ће дорасти до неба , а онда се ипак савиле у луку , наниже , и нису се поломиле...Хаџи Јова (наш водич ) даде нам један кратак напис , из кога  дођосмо до сазнања , о историјату Цркве , која прво беше Манастир , који завешта , Патријарх Гаврило Рашковић , из познате кнежевске породице , и подиже га 1655.године ...Касније , после два века , Турци га уништише и тек пре 150 година на истом месту пониче Црква у Штиткову...

Овог Лета-Господњег 2017. деси се велика свечаност и ми по први пут бесмо на Светом овом месту , међу многобројним Завичајцима и гостима , од којих неки беху и трећи пут...Видело се , ипак да је њихова радост слична нашој...Осетисмо , посматрајући , обновљену белу Цркву , како ће бог поново дати , да се Огњишта ужгају , и макар у летњим месецима привуку госте ,јер ово постаје најлепше етно-село у Србији , али и лековито , јер из дубине испред Цркве вода истиче и сигурно ће народу послужити за освежење и излечење...БИТНО ЈЕ ДА ЈЕ ЦРКВА СПАШЕНА ОД ВЛАГЕ...

А Војин Вучићевић је извршни директор Хуманитараца " Стара Рашка "и он објави да је највише уплатила "Републичка Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама "-800.000.дин.Рече да су велику ствар учинили људи , наши из Расејања , а да ће ускоро бити истакнут списак дародаваца...Сазнајем да у књизи Вукомана Шалипуровића : " Прилози за историју грађевинарства у Средњем Полимљу у 19.веку ". Пише како је Кнез Михаило , указом од 1876. године , одредио " 60 дуката ћесарских , обштини села Штитково  у кадилуку нововарошком , на довршење започете Цркве "Сад започе , заустављање нестајања Штиткова , које беше чувано и обнављано , тешком муком и као што је уклесано , и животима брањено и то : 107 ратника од 1912-1918...На плочи су , испред Олтара њихова имена а плоча је освећена на Видовдан 1927.

Ово је извештај нашим Завичајцима .Мирјана Ужичанка направи фотографије а ја записивах да се не заборави...           
    Београд , септембар још увек 2017.                                            Нада-Дринска

На Дан Првог Српског Патријарха

              ПОКЛОН  ЗАВИЧАЈУ
( Вече историјско и књижевно ,на Дан Првог Српског Патријарха Св.Јоаникија )

Био је Дан Првог Ср.Патријарха Св.Јоаникија 16.Септембар 2017.ог лета Господњег ...Скоро минули празник је уписан у данашњем нашем црквеном календару .
Ово вече доживех захваљујући младима и наравно извесном броју старијих у Завичају.Ту су и моји школски другови и другарице , који већина живе овде...Миланка их окупи , а поводом моје НАГРАДЕ  због промовисања традиције на Златиборском округу ,као новинара и писца...Наравно Златиборском округу припада и Тара планина , наша и Дрина , што је мој ужи Завичај.Варош Бајна Башта на десној обали Дрине,ћутљиво чека боље дане , скрајнута , а битна је некад била , логично граница је , и овде је увек постављана , гранична наша војска ...Па и сада , рехабилитоваће се наша војска ...Једном сам чула нашег посебног Генерала , Владимира Лазаревића , како је рекао : " Не може се нико играти са нашом војском !..." И ево враћа се сигурност на Десној обали Дрине , спавала сам мирно ових вечери , после дуго времена , после неких година , последњих ратних...
Стајах још као дете на самој десној обали Дрининој , и покушавах  да разумем , како то стојим на самој ивици Западне Србије , а тамо преко Дрине почиње линија Источне Босне ? Да ли смо , због тога ми рођени овде другачији , ратоборнији јер нас природа , ту на споју  Истока и Запада , таквима одреди...И страдања нам се тешка дешаваше а ми очврсли , ма где да нас бациш , трајемо ...
Ове вечери , ИСТОРИЈСКО КЊИЖЕВНЕ , млади са мном евоцираше успомене и опомињасмо да треба памтити да не смемо заборавити ...Наравно , подршку добисмо од Установе Културе Бајна Башта и Библиотеке " Милош Требињац ". Иако неки злобници покушаваше да нас блокирају није им успело...Програм је текао у старој биоскопској сали где смо некад као деца рецитовали , певали играли коло наше Евоцирах успомене јер међу публиком беху и старији посетиоци који ништа нису заборавили...А зашто одабрах 16.Септембар ? Дан Првог српског Патријарха имао је велики значај за историју нашу и Православље ,јер Св. Јоаникије не беше само писар цара Душана  већ један од најписменијих људи тога доба . Беше то пре скоро СЕДАМ ВЕКОВА  кад  у Европи једва да беше писмених људи.Током наше вечери које је водила изузетна Бранкица ( која ускоро дипломира на књижевности ) а могли би да јој позавиде многи данашњи "водитељи" који често немају ни културе ни знања , при обављању овог посла .
Ђорђе ученик трећег разреда гимназије , највероватније будући беседник ,читао је из Историје
одломак о нашем Првом Патријарху..Ђорђе је читао још и одломке из моје књиге "Србијо моја Страдална у Христу Васкрсла " о Српској Војсци и посебној храбрости неких официра у овом задњем рату .Милица из основне школе ""Рајак Павићевић " запева песму са Косова , гласом нестварним , и само њен глас учини да упамтимо Косово наше...Гост
вечери беше допутовао из Београда млади књижевник и песник ,кога старије поете у Београду назваше Српским Јесењином...Директорки библиотеке поклони две књиге , од којих друга би посвећена Дрини и исприча Ненад Плавшић ,како заволи Дрину и нашу варош . Током вечери снимала је и пратила помно све будућа новинарка , Јована , којој ово беше први озбиљан новинарски задатак .

 Ово је мој извештај из Завичаја и обећање да ћу помоћи младе будуће новинаре који са својом професорком Наташом отпочеше школу новинарсва у Гимназији. Обавезасмо се заједно да ћемо сваког 16.септембра у години одржати у биоскопској сали ИСТОРИЈСКО-КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ , и да ће се млади Завичајци побринути да тог дана сала буде пуна...Ђорђе рече : "Идуће године ће доћи комплетан мој одбојкашки Клуб...Има наде за Србију...
                                                                                                              Н.Л.В-Дринска
 Бајина Башта  16.Септембар  2017.