Скромност
и достојанство нису умрли у Србији , ако неки мисле , генетска чуда се
овде дешавају ...Ноћи су често разговор са самим собом , кад сан не
долази а одавно си жељан поспаних опуштања па макар и у полусну , у оном
понекад драгом ишчекивању загрљаја ...И данас чим је престала киша ,
запеваше птице...Шћућурене беху у дрвећу под лишћем ...Долази љубав ,
чим се јављају птице, ( ћутале су дуго ) ...Да ли имаш драги мој Војниче
, веру у људе , поново ? Чине ли ти се ускомешане , будуће Зоре ?
Поносих се као некад ,што у мојој близини , помешани са Ужичанима , (
старим и младим ) стајаху официри, српски ...Стани , застани , путниче ,
незнани ,( не знам ти ни име )...Погледај , горе на степеништу испред
Музеја Ужичког ,стоји Наш Генерал , ( Главнокомандујући ) у скромном
дочеку гостију ; наших и страних ...Рука Генералова је мирна
( привидно ) и прислоњена уз бок ...Запитах се које је све оружје држала , ОВА РУКА , научена да мирује , да би прецизна била ...Нисам упознала Генерале из других земаља , али сам упознала Козачког Атамана и Руског пилота који је излагао своје слике у Руском Дому у Београду , и Њихове руке сличне руци нашег Генерала...И скромност им је заједничка особина и Благост према људима и Љубав према Отаџбини им је идентична...Само поглед им је немиран и очи су им увек загледане , кроз просторију , отишле у даљине , тамо где их чекају у , изнова нове борбе и непогрешиви покрети...Подигнута рука у поздраву и Војска која је посматра има само једну поруку : -"Чуваћемо Домовину по цену живота ." У близини степеништа и у близини заставе наше , полегао , ћутао је већ одавно " заробљен " немачки тенк , црн као ноћ , црн као смрт , коју је онда доносио и Лета 1941-ог и 1942-ог. Табао је онда онај тенк по земљи нашој , Немац је Њим управљао...А њему су дали задатак : "Згази Србију !"Нама су сада приказали новинске исечке , текстове објављене у Ужичким ВЕСТИМА...Седамдесет пет ( 75 ) година им је...Толико је трајало и памћење старих Ужичана...Данас , преживели и потомци и пред камерама ( међу којима сам се кретала сама , као дух , није било познатих , само неколицина , који су се од мене склањали , јер сам ја њихова наслеђена истина , а ОНИ су гинули онако млади...У Ужичким Вестима прошлог лета писали су о мом трагању за истином ...Оживљавам одавно , изгинулу младост...Сада Рајака видим (његову фотографију ) у ондашњим ВЕСТИМА ...Стрељали су га , после , Немци на Бањици , а био је тек свршени учитељ у оној и данас учитељској школи , али нема нашег Милутина Лукића ...Има само у витрини Радина марамица , али се не виде баш јасно , имена стрељаних које је на њој извезла по реду како су их изводили на стрељање...Ипак Његово име је уклесано на плочи у Ужичкој Гимназији и то у првом низу , лево на дну стоји: Милутин Лукић ...Нису нигде објавили Милана Лукића ( који је био члан Краљеве Гарде и одбио са осталим члановима 1941-ве године сарадњу са Немцима и сви су прогнани у официрски логор у Немачку...И ја сам у мојој првој књизи приказала фотографију која је фотографисана у Озбруку испред логорске бараке и сви су на себи имали још увек наше униформе...Истражујући истину кроз нашу историју не пишем само о мојима (из фамилије ) страдалима већ и о другима који су несебично , заједно изгинули за Србију...Неки дан сам била на КАДИЊАЧИ ...Тамо ме увек дочекају ветрови помешани око брда и као да на крају јаучу ...Онда само читаш стихове Славка Вукосављевића и сузе саме капљу...Туга и бол и неверица а ипак ИСТИНА...А СВИ СУ СКОРО ДЕЦА БИЛИ И МЕТА ЛАКА НА БЕЛОМ СНЕГУ МЕЂУ ОГОЛЕЛИМ БРЕЗАМА...И Поново се Богу помолих , да мирно почивају ЈУНАЦИ ..."РОЂЕНА ЗЕМЉО ЈЕСИ ЛИ ЗНАЛА ТУ ЈЕ ПОГИНУО БАТАЉОН ЦЕО , ЦРВЕНА КРВ ЈЕ ПРОЦВЕТАЛА КРОЗ СНЕЖНИ ПОКРОВ ХЛАДАН И БЕО" У Ужицу и на Кадињачи
( привидно ) и прислоњена уз бок ...Запитах се које је све оружје држала , ОВА РУКА , научена да мирује , да би прецизна била ...Нисам упознала Генерале из других земаља , али сам упознала Козачког Атамана и Руског пилота који је излагао своје слике у Руском Дому у Београду , и Њихове руке сличне руци нашег Генерала...И скромност им је заједничка особина и Благост према људима и Љубав према Отаџбини им је идентична...Само поглед им је немиран и очи су им увек загледане , кроз просторију , отишле у даљине , тамо где их чекају у , изнова нове борбе и непогрешиви покрети...Подигнута рука у поздраву и Војска која је посматра има само једну поруку : -"Чуваћемо Домовину по цену живота ." У близини степеништа и у близини заставе наше , полегао , ћутао је већ одавно " заробљен " немачки тенк , црн као ноћ , црн као смрт , коју је онда доносио и Лета 1941-ог и 1942-ог. Табао је онда онај тенк по земљи нашој , Немац је Њим управљао...А њему су дали задатак : "Згази Србију !"Нама су сада приказали новинске исечке , текстове објављене у Ужичким ВЕСТИМА...Седамдесет пет ( 75 ) година им је...Толико је трајало и памћење старих Ужичана...Данас , преживели и потомци и пред камерама ( међу којима сам се кретала сама , као дух , није било познатих , само неколицина , који су се од мене склањали , јер сам ја њихова наслеђена истина , а ОНИ су гинули онако млади...У Ужичким Вестима прошлог лета писали су о мом трагању за истином ...Оживљавам одавно , изгинулу младост...Сада Рајака видим (његову фотографију ) у ондашњим ВЕСТИМА ...Стрељали су га , после , Немци на Бањици , а био је тек свршени учитељ у оној и данас учитељској школи , али нема нашег Милутина Лукића ...Има само у витрини Радина марамица , али се не виде баш јасно , имена стрељаних које је на њој извезла по реду како су их изводили на стрељање...Ипак Његово име је уклесано на плочи у Ужичкој Гимназији и то у првом низу , лево на дну стоји: Милутин Лукић ...Нису нигде објавили Милана Лукића ( који је био члан Краљеве Гарде и одбио са осталим члановима 1941-ве године сарадњу са Немцима и сви су прогнани у официрски логор у Немачку...И ја сам у мојој првој књизи приказала фотографију која је фотографисана у Озбруку испред логорске бараке и сви су на себи имали још увек наше униформе...Истражујући истину кроз нашу историју не пишем само о мојима (из фамилије ) страдалима већ и о другима који су несебично , заједно изгинули за Србију...Неки дан сам била на КАДИЊАЧИ ...Тамо ме увек дочекају ветрови помешани око брда и као да на крају јаучу ...Онда само читаш стихове Славка Вукосављевића и сузе саме капљу...Туга и бол и неверица а ипак ИСТИНА...А СВИ СУ СКОРО ДЕЦА БИЛИ И МЕТА ЛАКА НА БЕЛОМ СНЕГУ МЕЂУ ОГОЛЕЛИМ БРЕЗАМА...И Поново се Богу помолих , да мирно почивају ЈУНАЦИ ..."РОЂЕНА ЗЕМЉО ЈЕСИ ЛИ ЗНАЛА ТУ ЈЕ ПОГИНУО БАТАЉОН ЦЕО , ЦРВЕНА КРВ ЈЕ ПРОЦВЕТАЛА КРОЗ СНЕЖНИ ПОКРОВ ХЛАДАН И БЕО" У Ужицу и на Кадињачи
