Кад прође октобар...

                НОВЕМБАР  ЈЕ  МЕСЕЦ ДРУЖЕЊА

Кад прође октобар као и сваке године , крену новембарска дружења...Има ту истине па истражих ,да су људи рођени у Новембру , међу њима и ја , дружељубивији од осталих ...Онда се осврнем на Октобар , посебно  , што је у овом месецу , код  нас у Србији , сваке године у Београду , Међународни Сајам Књиге...Ове године 61-ви по реду , и домаћин беше , Иран (негдашња Персија , којој уништаваше културу ...) Зашто неким земљама , па и нама то чинише злотвори ? Као да им нису били довољни узети људски животи ? А деца нам невина страдаше...Ваљда се унапред уплашише да ће , кад порасту , уздизањем свог културног блага , да надмаше у свему , скоро , своје освајаче? Ове године крете Сајам књиге под слоганом : " Књигу у Руке..."А један од наших старијих ,сталних посетилаца , рече како су њему говорили : "Књигу у шаке ..." А Књиге као да се распростреше саме , као да им тек мала помоћ беху наше Руке...На Београдском Сајму  су се дешавала и разна излагања , друге врсте , али последњих година све то јењава , или једва траје , а Сајам Књига , хвала Богу , баш се увећава и радује посетиоце...А посетиоци су од најмлађих до најстаријих...Ја на Сајму "грлим " књиге , поготову поклоњене са посветом мени ...

Била је новинарка , каже отац јој Украјинац а мајка Рускиња и држала је промоцију своје књиге поезије "Две душе " Рече да је од сада њена "друга душа Србија..."А на штанду "ЛОГОПЕД " поклоних своју књигу "Србијо моја страдална у Христу Васкрсла" двема младим дамама које се боре за прави српски језик...Била је и Руска Књижевност и Индијска ...А дечија књижевност је заузимала велики простор на Сајму...Радовах се неким новинама...Моји ужичани су и ове године стигли са Заставом и изложише  књиге преко два издавача : Ужичке Библиотеке и Ужичког Музеја...На штанду Народне Одбране купих књигу : "Српско-Грчки дипломатски Савезнички Односи (1912-1918) од Александре М. Пећинар "...Почели смо да се присећамо ко нам је пријатељ био у Ратовима...

Градоначелник Града Ужица  свестан значења књиге изјави да Ужице и Златиборски Округ заслужују да се учини и даље издвајање за писану реч која беше помало занемарена , књига и Историја ,чекали су неке боље дане , радостан што учествује у помоћи и што му је садашњи положај то омогућио!...Песници са Сајма једно вече у Кући  Ђуре Јакшића направише Песнички Маратон ...Гошћа почасна беше песникиња из Ирана...И разлише се стихови ...Поезија никад није имала границе а у Београду посебна места има...Поетски Маратон десиће се и у недељу на Свечаном Затварању Сајма...Заслужни за то биће песници Књижевног Клуба "Поета"...У недељу сам се фотографисала са прелепим нашим девојкама са Косова и Метохије ...А моја песма са којом учествовах на Маратону посвећена и беше Косову и Метохији "Птице Видарке":-ПОЗДРАВИТЕ ПТИЦЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ И АНЂЕЛЕ МАЛЕ ШТО СЕ КРОЗ СУЗЕ СМЕШЕ...

У Београду крај октобра 2016.
61-ви Међународни Сајам Књига                                          nadadrinska.blogspot.com

Тара и Златибор...

ТАРА И ЗЛАТИБОР СЕ ГРЛЕ ШУМАМА А ЗЛАТАР СЕ РОДИ ИЗ ЉУБАВИ ЊИХОВЕ

И тако вековима  у  Народу се роди веровање да  су то сједињене ТРОРОГЕ ПЛАНИНЕ...У сред шуме Тарске постоји на надморској висини од 1.100. дечије летовалиште "Митровац на Тари "или све мање - ПОСТОЈИ...А недалеко води пут према Златибору , који око оног природног Језера претворише у неки град , градише га недозвољено , а изгуби значај оног лечилишта за штитну жлезду , названог " ЧИГОТА "...Тамо направише и кафиће који раде до зоре и све више долазе млади који ноћни живот воле ...Мислим да због тога нису морали напуштати градове јер тамо је ноћни живот далеко јефтинији... За лепотицу међу планинама -Тару све чешће људи говоре да је "НЕДОЂИЈА" што ни мало тачно није ...Лечи кисеоником који испушта из својих столетних борова ,КРВНУ СЛИКУ ,и све више је тамо и деце , Малокрвне ...Овим је видарка постала -Планина Тара , а има и ЛЕКОВИТЕ ТРАВЕ , ( досад ,кажу биолози 19-ест су постале јако битне ) ...А у овој ЧИСТОТИ беру се у одређено време : Боровнице , шумске јагоде ,купине...Стазе су равне и поред њих постоје природна од дрвета , Одморишта...Тамо људи Планинци дуго живе , здравији од оних који живот проводе у градовима...

Били смо на Видиковцу ...Поглед је , нестварна слика , и речи престају јер ту речи нису ни битне... Наставиће се....                                                                  Н.Л.В.-Дринска

" Све моје јесени су тужне..."

                       ИЗВЕШТАЈ ПОТОМЦИМА  У  СРБИЈИ И РАСУТИМ  ПО СВЕТУ
( Летња и јесења догађања 2016-те)

У Србији нашој имамо чудну наваду , у Јесен певамо песме тужне , а оне тугу разгоне...И због наших , само наших обичаја , неки силници би да нас промене , да своји више не будемо , да не памтимо , да не певамо и кад нам се не пева , да понос проспемо и само повијени ходимо , и ћутљиви стално , да главе не подижемо , да никог у очи не гледамо ...Е неће моћи ! Бога има и то нашег Православног ! И ПРАВОСЛАВЉЕ и СВ.Саву би да нам укину , јер Писменост би тако у Србији престала ...Ипак Бога има и све се регулише ПРАВЕДНО...Зато сам ја стално међу Народом мојим , међу децом коју би опет да нам побију НЕВИНЕ као у свим ранијим ратовима ,

зато нам изнова руше Манастире и Цркве у којима Њихова душа МИРОМ МИРИШЕ... Не воле "они" да чују како нам се Паметна деца рађају и мали проговоре и проходају и запевају...Зато нам ИХ отимају , краду нам децу и ту нам још јача одбрана треба...

 Зато овај извештај започињем по доласку у Београд , где се радовах са најмлађом у нашој фамилији , пошто је дуго не видех , а Она већ пуже ,хода ,игра , прича и граби књиге од сестре старије да их сама прелиста и на Реу ( куцу ) се љути јер јој смета , при сваком Њеном науму... 

 Моја сестра ( Тарина бака ) је прерано отишла и не може да види како Тара брзо расте и често јој сличи и овако мала а волела је и ону песму : "Све моје јесени су тужне..."
   ТАРА ПЛАНИНА ЈЕ МОЈ ЗАВИЧАЈ...И ЗЛАТИБОР...И ЗЛАТИБОРСКИ ОКРУГ...
   

У мом јављању са терена ,исписујем сваке године извештај са терена , за новине електронске ,ове друштвене , папирне новине све мање штампају , често не пишу о нама  и животу нашем заједничком , јер ми живимо у Србији нашој све више САМИ ( свако за себе ) , као да се то може ? И најближи нам се разишли , па "немају времена"...
Заовине су најдивнији део Таре , сад имају и акумолационо Језеро које је бистро и тиркизне боје ,помислим задржало је ону Дринину боју , када су је преградили ...Проведох макар недељу дана код моје Косане у Јездићима који су изнад самог Језера...Ту још у близини живе наши планинци , а неке сунце измами из долине и крену тек после зиме ...Почели су да примају и госте ,туристе које привлачи ова природа и дивља лепота , која се очувала највише на висинама преко 1000-ду метара...Спавамо у оној малој старијој кући , дрвеној ,мали прозори , на њима чипкане завесе , изнад шпорета "домаћица"...Тако је некад било у нашим планинским кућама...Косана ће сама да откује косу и да покоси траву коју ја не могу да покосим електричном косилицом...У близини њене старе куће има једна стара шљива и при једном заласку сунца открићу , пратећи сунчеве зраке ,у врху стабла ,пре него почињу гране фигуру једне девојке са црном сукњом ...Тара има и своје Тајне ...Понекад их откривам , јер планина одлучи да ми "исприча" неке истине Њене...
У Вежањи , где долази Ракетин минибус који један дан одозго превози бесплатно путнике (петак) превозио је ђаке ,али сада у школи ни једног ђака више нема , само један бивши ђак сада ради са шумарима и он силази на једној станици а после се појаве из шуме поред пута неки старији људи који још духа пуни и живота путују до Бајине Баште и причају приче старе а добро су обавештени и о данашњој ситуацији...

У Београду крај септембра 2016.                                          Овај путопис се наставља...
                                                                                                  https nadadrinska.blogspot.com

Ода сликарима у Србији...

           СЛИКАРСКА  ДУША  ЖИВИ САМО АКО ЈЕ СЛОБОДНА

Одавно пишем ОДУ нашим сликарима...Сликари обично долазе из ПРОШЛОСТИ , окрзну САДАШЊОСТ , и похрле у БУДУЋНОСТ...Не знам да ли је то ико до сада приметио ? Овај редослед у Сликарству,па и у осталим гранама уметности ( књижевност , музика...)Углавном ово троје , као тројство у Православљу , не може једно без другога...

Сликарева душа живи , само ако је слободна , тамо у Њиховом свету , између стварности и снова , у бојама које им природа несебично поклања , у нематеријалном , често их Бог дарује радошћу , остају често душе чисте дечије...И кад имају своју децу , броје их често , заједно са сликама , помешано , јер прво им се рађаше слике , па су то њихови Првенци , дечији...Сликарева душа се сама никад не смирује...Имала сам сликаре Пријатеље чија је Душа одавно починула... И ово многи не приметише , враћају се кроз своја дела , непрестано , или их угледам на местима , ( не само с вечери , него и о подневима ) , како сликају ,досликавају нешто пропуштено ...Можда се то само мени , причини , или их жељом призовем , да летњих месеци дођу и они у Планине , и да и своја платна распростру у нестварној лепоти ...После ће их савити и вратити у градове , да кажу слике , како је многим уметницима ,планина постала прибежиште и духовно и културно...

Сликари су постали једни другима пријатељи ...Некад су деловали усамљено...А једном сам замолила два сликара ( различитог стила сликања ) да насликају слике заједно ...И успело је ...Овде имамо две сликарке које излажу заједно и то им није први пут...Посетиоци ове изложбе и љубитељи сликарске уметности имаће прилике да виде не само старо у сликању него и новине , досад невиђене , које су упућене као ЗОВ Будућности ,да пожури , јер времена су поново тужна ...А сликари су и некад учествовали , као и сада , на свој начин , да се благо културно одбрани... Вечерас излажу : Виолета Ђурђевић и Марија Лесен...

Нада Лукић Вукићевић-Дринска

(новинар и писац) 

23.септембар 2016-то Лето у Београду