Осврт на неке битне догађаје ...

                           ПРОШАО ЈЕ ВРЕЛИ АВГУСТ...

...А почетак септембра нагло захлади,као да ће снег да удари...Па убрзо објављују нам ,изнова,долази "врућа" јесен као наставак лета,које упочетку кишно беше...Ништа више није као раније...Имали смо четири годишња доба , уређена природно ,радовали се сваком од њих и као да природа направи прелазе, безболне , као да их прилагоди људима...Само све то беше,минуше одавно , чини се , неке временске доброте...
ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ беше и ове године 19-ог августа и беше Слава Манастира Раче украј Дрине...Само Срби ,( иако у свему другом једнаки , свим православним народима) имају своје КРСНЕ СЛАВЕ ...Њих нам Бог подари и чини ми се док будемо Славили ,заштићени ћемо бити од нестајања , Славе су нас научиле да памтимо Претке , да не дозволимо да нам се угасе Огњишта...Никад , учини нам се ,Црква Манастирска , није била пунија , овај народ , овде воли свој Манастир...Од ране зоре су ту и чекају да добију задужења-Рачани...
Овог јутра зачух нови глас који се једног тренутка издвоји од осталих...Попадија Оливера ме погледа и насмеши се:"Чујеш ли како је наш Божидар пустио , данас ,свој глас..." Његов деда поп Илија , иако у пензији , држи и данас Службу Божију , у Цркви Манастирској а ево дошло време да унук Божидар ,који учи Богословију,(сам је одабра без ичијег наговара) запоје на Преображење у Манастиру...

Манастир наш као да је Крстовима додиривао облаке и онда се створи на икони поред Главе Благопочившег Патријарха Павла прозор један пун Светлости и камене зидове испод Манастира поче обасјавати сунце...Вашар је овде сваке године ...Долазе људи и издалека...А Лета овог има пуно младих ,а стигли су и млади Монаси...Оживео Манастир дуго усамљен испод шума тарских...Наш благопочивши Патријарх је некад овде,исто тако млад,службовао и народ га овај заволео , а и Он је волео људе ове , планинце ,упознао њихову честитост...

Ова деца неће стићи на Новогодишњи Вашар ,рецимо у Београд . али ће и овде доживети , шећерлеме и балоне , као на сваком вашару у Србији...Али најслађи је био посни сладолед који нема у великом граду...

Било је у Рачи украј Дрине  на ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ Лета 2015.
Приче о Славама ће се наставити...                              Н.В.Л.-Дринска

Обећање деци -Испуњено

                И ДЕЦА  ВОЛЕ ДА ПОСЕТЕ  У СРБИЈИ  МАНАСТИРЕ

               ( И СТАРЕ ВОДЕНИЦЕ)

Куда одлазе Деца из Београда , са  Родитељима , ако нису отишла на Море?

Недеља је у Србији 9.ти август лето 2015.и Празник још Св.Великомученик Пантелејмон...

Устајем у Зору, помало магла сачекује сунце,и убрзо почињу да се расцветавају Жуте руже, старинско цвеће , и мајка га је звала "Јаблан",што високе стабљике има...Рекоше ми да је моја башта око куће старе као "ботаничка башта"...Ова кућа , сва је другачија...Деца су дошла да је виде...Успела је да сачува Душу...Понекад импровизујем фонтану...А разне украсне биљке и воћке праве хладовину...

У Манастир Сунце стиже пре нас иако је брз "Ракетин"Минибус...Возач ми прича како су "Ракетини"власници одлучили да сваке недеље , и у летњем периоду , превозе у 7 и 30. људе из Вароши који желе да присуствују Литургији , која почиње у 8.часова...

Ове године по први пут приметих у Манастирској Порти , "Плаво цвеће"...Испред Ризнице су као и раније постављене клупе (дрвене ) и неколико столова , на које ће вредни изнети послужење , кад прође јутарња Молитва...

Попадија Оливера Ради куварици увек подели корисне савете,око спремања најчешће посних јела , јер Пост се поново ближи...Недељом је Мирноћа .. Стари Конак подзидан каменом , пркоси времену и увек сећа на прошле дане , на Монахе који су и јунаци били...Бранио Хаџи-Мелентије Манастир са Крстом у једној а Мачем у другој руци...Посетиоци не заборављају овај Манастир (Задужбину краља , нашег Драгутина из XIII. Века...) Векови су прошли а Манастир живи ,стоји чврст као и онај камен и "седра"...Као да је Рука Краљева неумрла и листа и данас , књиге Православне , Староставне...Тамо је и чесма из које истиче вода лековита,којом су , кажу : "Ране зацељивали..."

Неко ће помислити у временима овим тешким да децу не интересују Манастири и Цркве наше...

Да не објашњавам колико су они Тамо задовољни , моје фотографије о Томе говоре...Тамо осећају онај Мир у Души и Смиреније...Тамо се Помоле и будуће мајке чекајући Онај Тренутак Радости...Деца знају где се пале свеће за Живот и за мртве,увек су мирни и као да су већ одрасли улазе са пуно поштовања...Док деци објашњавам како је Хаџи-Мелентије носио заставу у Првом српском устанку, поново је фотографишем и као да се преносим у ону борбу када су Монаси војевали да помогну своју војску и Главе своје полагали на Олтар Србији...

Ово Троје ће добити још једног брата ( ако Бог да) , онда ће поново доћи у Манастир Рачу украј Дрине...Волела бих да им поново будем водич и да са Њима дођу Кумови и пријатељи са својом "малом" и "великом" децом...Андреја каже да им наставник из Историје није помињао Хаџи-Мелентија , а оно друго о чему су на часу Историје учили могла је и уживо да посматра у Ризници...Причала сам им како сам била мала девојчица када сам на овом камену седела (када сам упознала , сада већ Благопочившег Патријарха Павла)...Имала сам 8. година...Добила сам на поклон тада једну малу стару Православну књижицу...Читала сам је на овом камену док су он и мој покојни отац Гојко у овој истој Воденици жито млели...Данас са мном заједно уђоше у Воденицу Петар и Хелена и фотографисах их у средини воденице...Објасних им да овде још увек Отац Сава жито меље...

 Другог дана  у моју стару кућу у Веизовиће (код Бајне Баште)дође  Добрила са унуком ПАВЛОМ...Павле је .за сада најмлађи у нашој фамилији Лукића...Носи име и по Патријарху Павлу нашем , а и ми смо имали прадеду Павла који је страдао у Дрини са својим СПЛАВАРИМА...Куче из комшилука забављало је Павла док смо се нас две сећале наше мале деце...Рекла је:"Сликај Павла и пошаљи Наташи у Грчку...Реци јој :-Овде у Лукићима (Стајићима )родио се још један ПЛАВОКОСИ И ПЛАВООКИ И ИМЕ МУ ЈЕ ПАВЛЕ...
 Ни једна моја прича нема крај
Кад не будем могла више да Земљом
мојом Србијом ХОДИМ,и кад престанем
да пишем,Истину о нама писаће ОВА ДЕЦА
ПОТОМЦИ НАШИ...                                          Нада Вукићевић ( Лукић-Дринска)
                                                                                 Новинар и писац

Наставак поста "На Тари на Боровом Брду..."

     ПОТОМЦИ  ДОСТОЈНИ  СВОЈИХ  ПРЕДАКА

Они ће памтити кроз векове будуће и никада не може доћи заборав...Звали су је МАЈКА,(а име јој беше Милка,Радина и Томина мајка , а временом је сви у вароши , прозваше Мајка ...После оне ужасне трагедије , кад им одведоше децу и јавише да су их стрељали на Бањици , а донесе ,преживела , Добрила Чучковић и Радину ,извезену марамицу , Њој ће се придружити још ДВЕ МАЈКЕ : Рајакова мајка Нада (којој Рајак беше јединац) и Милутинова Мајка Радојка , (која убрзо изгуби и Милоја и остаде јој најмлађи Гојко...)Њих три су одрастале заједно ,поудале се , и рађале децу...Све то беше искуство скоро заједничко , играле су у колу,једна до друге ,на игранкама...Знале су и Добрилину Мајку...У Бајној Башти и ближој околини , живело се и дисало једном Душом,сви су једни друге помагали , и били заједно и у радости и у тузи... Преживела Добрила донеће Радин , "бордо" капут у коме је и отишла у смрт и у чију ће поставу ушивена бити , марамица да успут не би била пронађена пре него стигне до Њене мајке...

МАЈКА...

Брат Радин Томо и снаја Олга (који се сретоше на игранкама и заволеше,узеше се и добише ћерку , која је баш личила на тетку и дадоше јој име РАДА...Мало касније добише и Наташу...МАЈКА (Милка)ће поживети и радовати се унуцима...Било је скоро у Њој осећање као да Њена Рада никада није отишла и као да је злотвори никад нису стрељали...

Удаде се Рада и после и Наташа ...У кући Николића дешаваше се радости које тугу заменише...Деца у Србији су највеће РАДОСТИ  И ЗБОГ ЊИХ УВЕК ПОТИСКУЈЕМО ОНЕ ЖАЛОСТИ...Пред Радину удају МАЈКА беше мало занемоћала и исприча Томо како га је позвала на страну и само да он чује рекла : "Ако умрем ником ништа не говорите само ме затворите у собу , и кад Свадба прође лепо ме сахраните , тихо ме испратите..".Али није умрла тада , дочекала је и "МЛАДЕНЦЕ"...У Србији је то Дан Пролећа и славе га сви венчани у тој години (22.Март), а у нашем православном календару то је Дан 4о.Мученика...

 Олга нажалост , и Томо ,доживеше ,још већу Тугу од МАЈКЕ (јер њима "оде"прво , у страшној несрећи , погибе Наташа и са њом муж Васо ,а оставише им два мала,ЗЛАТНА дечачића: Владимира и Марка...Рада је већ имала Бранка и Јелену...Мајка Олга ми јуначки прича и не плаче , као да су јој пресахле сузе , или је одлучила ,да је унуци и праунуци , никад не виде уплакану...Само је погледала према фотографијама и изговорила:"Разболела се Рада..."Отац Томо показује фотографије ...И он не плаче , само повремено устане и оде према прозору, помислих , као да Кћери своје ишчекује , још увек сваког дана , да ће можда отворити врата и насмејане поћи им у загрљај... 

 Ипак прича се наставља у веселијем тону...Унуци су Њихов понос ,жене се и удају и већ се рађају праунуци...

НА БОРОВОМ БРДУ НА ТАРИ
(Уочи Илиндана)
Играло је коло на ливади усред борове шуме...Томо је сузних очију а и насмешеног лица уживао гледајући их...Некад , кад је био млад,као они,играо је у фолклору...
Добрила Чучковић,која је преживела стрељање на Бањици удала се у Петровиће и родила два сина и кћер ...Изгубила је прерано синове али је остала кћер Соња...Дочекала је да у наручју држи свог унука...Њену судбину поче да ми прича Соња , још на Тари а настави поред оне старе воденице у Чучковићима ...Соња на једној фотографији слично држи свог унука...
Наш Милутин ђак Ужичке гимназије беше и стрељаше га Немци ...Имао је само 17.година...Није стигао у колу да заигра...Погинуо је певајући неку песму стару о Србији ...А Рада је и његово име извезла на МАРАМИЦИ ,јер је  дошла на ред за стрељање , тек касније...Њихове мајке су сањале да им се деца узму и да од њих добију унуке...

Приче наше немају крај ...Потомци се рађају и живе у Србији достојни својих предака...Не могу их убити...
Наставиће се...Свака наша породица је слична са Тугом , својом и радошћу...
                                                                              Н.В.Л.-Дринска