Тако је говорио један српски свештеник отац Илија у Манастиру Рачи украј Дрине у Беседи својој одмах после Литургије,а мени су претходно текле сузе незаустиво,путем до Манастира,неких 6 км. пошто сам изашла из Вароши а ходила сам пре тог скретања још једно 2 км ,али не ради се ту о 8км.пута ,пешке ради се о мештанима који су поред мене прошли колима и већина од њих ме добро познају а знали су за живота његовг,мога оца,који није никад прошао поред тих људи да их не повезе,па иако је тада возио ТАХI никад,познатима није наплатио,а покојна Мати-Матрона,причала ми је како је једне олујне вечери стигла у Б.Башту из Болнице ужичке,и пошто је била оперисана и још увек не опорављена кренула је онако,по мраку,супротним путем од оног који води Манастиру...Каже да се мој отац створио из олује:"Као да га Бог послао"и подигао је и унео у ауто и одвезао после до Манастира...Гледала ме је сузних очију и рекла:"Ти си баш Гојкова кћи"...А отац Илија изговори тада:"ОНАЈ КОГА ЉУДИ НЕ ВОЛЕ БОГУ ЈЕ ДРАГ".Престала сам да плачем тог недељног јутра у Манастиру Нашем Рачи украј Дрине,а попадија Вера је рекла да ће Она мени да скува кафу те недеље,да мало заменимо улоге...Учинило ми се да сам попадији Вери ипак драга...Или је она ,имала као супруга Свештеника,нашег Илије,слично искуство па је све разумела...Од тада смо се радовале да се сретнемо и обично увек у Манастиру,јер су из наше Старе ворошке Цркве малтене оца Илију изопштили после одласка у "пензију"? Нада-Дринска

ПРАЗНИК КРШТАВАЊА КИЈЕВСКЕ РУСИЈЕ

    И после 1025 година(После више Векова)

У Београду нашем Престоном граду,минулог викенда,Лета-2013-ог,догоди се између осталог,битно наше заједничко,оно раније најављено,спајање преко Вере наше Православне...Вече децембарско,необично топло за ово доба године...А симболично је сијао Хотел Москва,док сам поред њега застала да сачекам пријатеља...Концерт је требао да почне у 19.часова...Дођосмо раније,да разгледамо у миру Изложбу у Холу,која би отворена још 30-ог новембра,Лета 2013-ог,а трајаће до 09.јануара у Новој Години...Слике Екатерине Милићевић беху,уствари предивне Иконе(углавном уље на платну)...

 А на улазу у Свечану Салу...Као да сам само ја могла да је приметим.Сад знам да другима није била видљива...Жеља њена је била јака да је "сретнем"Тамо...То је она моја Рускињица...А Козаци су стајали као почасна стража ,заједно са својим Атаманом...Био је Празник Крштавања Кијевске Русије...Дошли су наши највиши црквени Великодостојници,заједно са Патријархом српским Иринејем...Отац Виталиј је био једини представник Руске Православне Цркве...Рекоше нам да се налазимо у Руском Дому(и осећај стварни,беше,као некад)У Нашој заједничкој кући...Улогу казивања кроз Историју имао је Протојереј,Страфор,редовни професор Богословског Универзитета Радован Поповић.Крштавање Кијевске Русије пре 1025.година названо је "Руско Сунце"и прозбори Радован како је остало до дана данашњег "Да се небо саставља до земље"Били су те вечери гласови који су одлазили према Небу и враћали се до саме земље,Најбољи мушки хор Града Београда,а Душе су се спајале у Оној Сали Руског(Нашег)Дома и дисале као једна Душа...

У Београду враћају се дружења

                    У РУСКОМ  ДОМУ  У БЕОГРАДУ                  20.Децембар.Лето 2013.

Петак је предвече у Руском Дому,руски и српски језик заједно...

Руси и Срби заједно...Станислава Разумовскаја,(наша Рускињица, тако је назвасмо из милоште)...А Она онако "сићушна":Новинар,књижевник,преводилац.Дипломирала је у Јекатеринбургу-Русија,на Уралском Државном Универзитету...Бави се научним и јавним активностима,посебно проблемом идентитета омладине и очувања културног наслеђа Словена...Организује и учествује на културним и хуманитарним акцијама у сарадњи са удружењима и институцијама:Србије,Црне Горе,Чешке,Бугарске и других словенских земаља...Аутор је замисли патриотског васпитања и при томе чувања етничких и културних традиција Словена...Живи и ради у Јекатеринбургу (Русија)и у Београду(Србија)...

Гинули смо заједно...Знам и истражујем још...Браћа смо одувек...У мојој другој књизи:"Духовност српска кроз Светиње наше и Патријарха Павла,записах оно што у мени и кроз претке моје одвајкада живи...Почех,уствари,од 1876.године од Горњег Адровца изнад Алексинца кад би највећа сеча српских глава а заједно са Њима би посечен руски добровољац пуковник Рајевски...Мој прадеда Милован Стајић из тадашње "цтајске"црпске војске,би прекомандован са места Граничара са десне обале Дрине у Шумадију да се бори где је најжешће...Можда Милован мој загрли Рајевског и заједно у смрт кренуше за Србију и за Русију,јер један је Рус у овом рату,даће Бог последњем,причао на Косову и Метохији,како Он Тамо брани и Русију...
Кад заплачемо заједно Станислава и ја,то је заједничка туга наша словенска,бол што многи не разумеју ко нам је данас пријатељ,а ко нас тера у нестајање...Али добар је народ наш и враћа му се она Вера,која је сама по себи Правда...А русија нам је сестра рођена...Није код свих размишљање једнако...Али свест се код људи понекад изгуби у мукама непрестаним...Опрости нам Станислава драга Рускињице...Због Аљоше из твоје књиге:"Балкански пут,Балканска раскрсница"што крете из Русије,одмах после средње школе,да помогне у окупираној бомбардованој нашој земљи:"И чим су се испити пријемни завршили,он је отишао у Југославију...У возу за Москву,иза прозора,су протицала обична али драга руска поља и ливаде...Пут до Москве је био дуг 29.сати...Писао је страствена писма,српској деци и руским мировњацима на Косову и почео да учи српски језик..."Станислава је прво превела са српског на руски,велику књигу Монографију о српским манастирима,коју је после 800.ооо пређених километара припремио са фотографијама,Г-дин Вишњић,који дође из "белог"света и реши да на тај начин потроши своје зарађене паре...Хвала му у име Србије и свих Срба који ће га памтити у будућности...Станислава потом припреми и своју прву књигу :"Руски пут Балканска раскрсница"на српском и руском језику...У књизи њеној наилазимо и наша заједничка туговања и радовања...И хвала јој што воли Србију,одмах после Русије и што заволе Православље преко нашег Благопочившег Патријарха Павла...
Овом посебном догађају у Руском Дому ,дадоше своје обележје неколицина уважених Београђана,Руса и Срба,старих и младих,којима и није битно да их упишем по неком устаљеном реду,и протоколу,ни по образованој титули...Програм је водила дивна Наталија из Међународне Фондације Православних Народа...А ја бејах срећна,да се први пут после више година,обратим публици у Руском Дому...Тамо су седели моји Руси и моји Срби...
П.С.Те вечери смо сазнали да Београдом патролирају наши млади људи и да Београд може мирније да спава...
Један велики Деда Мраз делио је ,на Кнежевој улици,деци балоне као Небо...Живеће наш Београд и наша Србија ,ВАСЦЕЛА...

                                                    
   Из Руског Дома Н.Дринска

Подсећање на разговоре са Тилетом Солунцем

Било је Солунаца у Ужичком крају,мислим оних који су се живи вратили...После су живели и старост дочекали,дубоку...

У ову тек минулу среду Лета Господњег 2013.месеца децембра ,у Вазнесењској  Цркви,у Београду у скромном Парохијском Дому ,још скромнији Свештеник  српски,после изговорене Молитве најави промоцију једне књижице :"Слободан Јелић,

Тиле Солунац"...Уствари заслугу за овај посебан догађај,имала је праунука која се опет скромно потписала у овој књизи као уредник др.Весна Васовић...

Уствари,одмах схватих да по овој хладној вечери,не дођох само због промоције једне књиге ,јер сигурно Праунука Тила Солунца беше разлог мог доласка...Наиме ја сам унука Светомирова,чији гроб нађох;сад има више година,на Зејтинлику у Елади...А скоро,трагајући,као новинар истраживач,за несталим и још не пронађеним хумкама,или заједничким гробницама,прадедова и дедова наших,дођох на идеју да у свакој нашђј кући рађа се по један само потомак,кога мили Бог одреди да пронађе,било кад,погинуле и нестале своје Претке и да их упише и на тај начин сачува сећање на своје почетне корене,на огњиште своје...У мојој другој ,(још необјављеној књизи: Духовност српска кроз Светиње наше и Патријарха Павла"већ  препознах у неким нашим породицама Потомке који већ чине све што је у њиховој моћи,док остали,као да је то најнормалније не брину о томе...Сигурно је да је то било и раније,али нико о томе није писао нити је био уплашен,јер ма колико страдали,чували смо своје и  знали да се саберемо кад су нас сналазиле велике тешкоће и погибенија и када је Србија била разарана и паљена,насличан начин...Само смо ми овог пута себе погубили,али не може да умре Србија све док и једна Праунука,или Праунук ,као Светлана напише уместо Предговора у књижици:"Превалила је трећа деценија од како се наш ђедука преселио на онај свет.Отишао је једног мирног пролећног дана...Чини ми се да више нема ни таквих људи,а ни пролећа,Све се од тада брзо мењало:Људи државе,појмови...

И ми...Сређујући рукопис кога је Слобо изнедрио,а брат Тихомир годинама брижљиво чувао,јачала сам и узмицала од 

колебљивог духа времена..Некако у исто време Катарина,сес-

трина кћи пронашла је у маузолеју на Крфу сени ђедукиног

брата Рајка,које већ деведесет година тамо самују...Понети јаким осећањима пожелели смо да их у години оснивања удружења "Жупе Лужница"саборно поделимо са онима којима нови ритам живота није расточио родољубље и сећање на претке.    Весна Васовић  "

У књижици се приче и разговори Светланиног(Весниног)пра-

деде Тила Солунца подударају са причама преживелих Солунаца из Ужичког краја...То није чудно јер они су из Ужица

кретали заједно,браћа,рођаци,комшије,било је и жена,младих

болничарки,из Васцеле Србије...Можда је из многих наших

фамилија женско чељаде постајало слично Милунки Савић?

После толико година?  Нисмо ми без рода и порода!Деца су нам право благо наше...Ми смо овог тренутка унуци и праун-

уци,а на  промоцији књиге о Тилету Солунцу присуствовали

су и учествовали и чукунунуци и обучени задовољни у српс-

ку националну ношњу...Књига је мала,на њој тек видљива 

илустрација Солунца са штапом...Он као да се усправи и оде у књигу,окренут од нас...Личило је да је само,тренутак пре,лицем био окренут према нама,гледао нас и слушао,како

Његова праунука вели;"Био је чудан мој прадеда..."У мом дому

књигу наместих да мало одстоји поред Патријарха Павла...

Све се то деси ненаметљиво и после је померих међу књиге

остале...Н.В.Л.Дринска

    Књига о Тилету Солунцу заврши на месту у мојој библиотеци поред књига о српским војводама,које ми се ,понекад учини да Патријарх Павле Наш обасја неком топлом 

светлошћу и помислим да их Он под том светлошћу поново отвара,листа и ишчитава,или ми се то учини само у оном полусну...                                                Н.В.Л.Дринска           

   

Крштење у Цркви Св.Петке...

Данас крстише малог Матеју
Било је пре подне у Цркви Св.Петке на Калемегдану...Свима нам привуче пажњу онај срећни дечији смех,смејао се мали Матеја,који тек напуни годину дана,предходног дана.А данас овог недељног октобарског јутра 9-ог,Матеја је упорно хватао свештеника за руку и смехом уместо речима,покушавао нешто да му каже...Желео је да изађе из мајчиног наручја и са свима,присутнима,да се исприча...Зато се смехом обраћао свима,а смејале су се и очи оне плаве,као небо изнад Цркве...Бака Љиља је била срећна,а и због сличности са унуком,(што су сви приметили).Рече само:"Он је мој "клон"...
                                                                Нада Лукић.-Дринска 

У Руском Дому у Београду

                               У РУСКОМ  ДОМУ У БЕОГРАДУ
                                "ЧУДЕСНИ ДОГАЂАЈ"(РЕЧИ ВЛАДИКЕ НАЗАРЕЈА"

Владика Назареј је намесник велике лавре Александра Невског.Зборио је на руском језику Владика...А звучало је као да на српском језику говори...Поновио је о важности Крсног Хода,који покрену Његово Преосвештенство Патријарх Кирил,Московски,и коме се прикључише хиљаде људи...Најави Владика долазак Патријархов и рече како се Њихов долазак у Србију само Божијом промишљу дешава...И рече радосно:"Ово је наша заједничка Православна радост".

      _   Изложба припремљена посебним поводом-

Све слике из прошлости постављене беху на левој страни зида,(зид више и није био видљив,због светлости и лепоте)...И ОНЕ СВЕТИЊЕ "гледаше"према десној страни,где су светлеле и новије слике као да обећавају,оној прошлости да Православље настави да живи,новом снагом,сада ослобођено...Хор нам Духовну срећу учини...Богослужбена песма у ову дворану као да се пресели из оближње Цркве Српске...Наталија затвори очи и као да се присети Русије своје и повратка у Србију своју...Једна млада девојка је говорила:"Ја волим да одем у Русију да живим,а он нека дође да живи у Србији..."Очигледно се радило о руском момку,који воли Србију...А да то није поново љубав између Руса и Српкиње?Све чешће су мешовити бракови између народа два славенска..На фотографији пространој стоји Његово Благородство Патријарх Кирил и црквене Великодостојнике сачекује..А слика је "жива",нестварно жива,као да и овај тренутак у Престоници Српској,сједињење два братска народа ПРЕДОЧИ..И ЧУДО ЋЕ СПАСИТИ СРБИЈУ И УЈЕДИНИТИ ЈЕ СА РУСИЈОМ,ЧУДО ПРАВОСЛАВНО...

Би присутан и Генерал(у пензији)Божидар Делић,који сматра да је Руски Дом још једино место,где се окупе Патриоти...И светлост бела као да дође из  Главе Генералове...И сва бол због Србије у Њему сада заћута...                     

  У  БЕОГРАДУ(У РУСКОМ ДОМУ)

03.октобра,лета   Господњег 2013.)                                                  НАДА-Дринска

БРАТСКА РУСИЈА

                 ДОБРОВОЉНО  У  СМРТ- ЗА  СРБИЈУ

          У Историји је записано ,али у срцима братским ,преноси се са колена на колено и онда се не може ни одредити,као да прођоше Лета Господња,и нико у суботу 07.септембра2013.

у Горњем Адровцу,изнад Алексинца,испред Цркве Љубави,не 

помисли,а камоли изговори,да беше давно 1876.Лето кад се догоди највећа сеча српских глава ,(а међу њима паде и братска глава Руског јунака-пуковника Рајевског...Било је као да је јуче било?А посматрах пажљиво присутне,оне главе у мисли једној у сећању које мени сузе на очи измами...И рекох 

да ми опросте сви пријатељи,од којих већина песници беху,што пролих сузе и туге и радости:Туге што овде посекоше главу и мом прадеди Миловану Стајићу(Ратнику 

"Стајске Војске"-Граничару са десне обале Дрине ,рођеног 

у засеоку Стајићи,на самом улазу у варош Бајину Башту...Тамо  на самој обали стоји на каменом Крајпуташу уклесано његово име и година ова(1876)његове погибије...Тело му остаде овде,помешано са телима свих јунака српских и руског брата -Пуковника Рајевског...И пролих сузе још,радоснице,што после много година испуних Завет Прецима мојим -јунацима да неко једног дана,поклони се ОВДЕ и Сузу пролије на траву,испод које ОНИ леже загрљени и ево данас Васкрснуше,да нам покажу како се бране "кућевна огњишта"...Прекрстих се и пољубих она Црквена врата,која је љубила и Николајева мајка Марија...Дала је да се подигне ова Црква и назва је "Црква Љубави",јер сви су они млади били и за љубав нису сви ни зазнали...

  Хвала организаторима из Алексинца,(посебно нашој Светлани Биорац-Матић и Радио-Алексинцу)што по Пети пут већ организују ове сусрете у Горњем Адровцу,),а хвала и мом сараднику ,члану СКОР-а,огранка Београд,који све учини да заједно присуствујемо и учествујемо у овом посебном догађају...
 Септембра 2013.Београд

По повратку из Г.Адровца                    Нада Вукићевић-Дринска