недеља, 19. април 2020.
уторак, 7. април 2020.
Интервју и више од тога 2
СУСРЕТ...
Понекад се сусрећу моје истините приче , пре него почну да ми их казују битни људи , који се и сами сретоше , после дуго времена , а неке људе и сама упознајем , изненада ,као да сам Богом одређена , да их једне према другима , окренем , а онда тек схватим , да је то моја мисија , јер многи не би ни знали , кад стигну на нека одредишта , да тамо , чекају на њих будући пријатељи , сарадници , кумови ...Д а ли сам то ја коначно , посредник , између добрих људи , битних за људски опстанак , јер се погубише и не схватају зашто никог нема у близини ?
Бранислав Гавриловић је сад Професор у Београду , ( у јануару 2020 године Висока Железничка школа ) доби назив : Академија Техничких Уметничких Студија ( одсек Висока Железничка Школа ).
А у Завичају родили се отац Сава и мајка Обрадинка ...Прича о њима је дирљива ...Када је почео причу о себи , обрадовао се што сам из оног краја и што ћу , сигурно разумети ...Зато и овај несвакидашњи интервју и поче од животног краја Обрадинке и Саве Гавриловића
Дринска : " Напоменули сте ми раније , да ћете даље од Завичаја имати посебан разговор , са оцем Савом , везаним за " Његову последњу жељу "?
Професор Гавриловић ;
" Тако је ,отац , као да је осетио крај , по нашем старом обичају ,почео је да организује , своје последње путовање : " Одвези ме , сине и сахрани у мој родни крај " Касније сам и мајку сахранио поред њега ...Сад почивају , једно поред другог у близини Бајине Баште , на оној узбрдици , међу својима ..."
Дринска : - Где је радио отац Саво ?
Професор Гавриловић :" Отац је млад служио војску ...Касније је радио као војни кувар у Ужичкој касарни , све до пензије ...Био је , релативно млад када је отишао у пензију , па се отисну у Црногорско Приморје и запосли се у Бару на једном великом Прекоокеанском броду ! ".Дринска : " Господине Професоре како је текло Ваше школовање ?-
"Професор : " У Ужицу сам завршио техничку школу , ( био је међу најбољима ) , после сам
на Техничком Факултету ( у Чачку ) Универзитет Крагујевац ,магистрирао 1998.,а докторирао 2004 ..."
Волео је професор Гавриловић ,Железницу ,волео је свој посао .Није му никад сметало што је у ЕД-Ужице радио као Шеф секције за вучу возова , и што је путовао ,због посла , често у Београд . Сви послови што се тиче Железнице били су концентрисани при ЖТП -Београд ...Ипак ,пре 10 година због посла на , тада , Високој Железничкој Школи , као Професор ,прешао је са породицом у Београд ...Иначе и даље је путовао у Ужице , у посету кумовима ...
У Западној Србији остаде нешто битно ,сачувано од давнина ,КУМСТВО...
Дринска : -У ком делу сте ,ужичке Чаршије живели,Професоре ?
Професор : " Ви наравно знате где се сместила најстарија Црква-Брвнарица ,посвећена Св.Марку ? Ту у околишу живео је народ од најстаријих времена , Људи су стизали , овде из Старе Херцеговине , звали су се међу собом Ере ,па и дан данас ,носе то име и Ужички крај изнедри бистре , науци склоне људе , али који често и не беху свесни својих вредности ...Било их је из разних области занимања ,најчешће у војсци ,при којој су завршавали и друге школе и факултете ...
Овде морам да застанем и да објасним , зашто овај мој Запис није устаљени Интервју , а на моменте има и форму његову ? То је због простог разлога што моји Завичајци кад прихвате разговор ; било са новинаром , било са непознатим људима или само познаницима намећу сами свој живот , своје "бедуинско " кретање до овог ,не сасвим коначног одредишта ", или ће рећи : "Ето стално смо између Завичаја и Београда , ( или неког другог већег града у Србији ) или можда у некој другој држави до пензије ) ...Све је то што већина у Западној Србији , нема повољне услове за Више школовање , зато смо ми по моме ,Планинци , и борци и са Природом ,дивљом ,срасли...Е сад потребни су нам возови и то брзи ,модернији који ће да пролазе кроз тунеле испод , и по врху Планине и онда не морамо одлазити стално у равничарске градове , остаћемо у нашим кућама , планинским и возови ће тамо долазити ...Написах раније о првом Скупу стручњака из Балканских држава , а значајну улогу имају и Професор Бранислав Гавриловић и још српских инжењера а исто раде даноноћно Руски пријатељи који помажу у једном делу пруге ,близу Чортановаца , и Н .Сада..Владимир Бабошин ,пуковник и Професор на Војној Академији у Сент Петерсбургу , прави планове са својим Тимом и у сталној је преписци са Професором Гавриловићем ....Вирус Корона 19.није зауставио радове на прузи преко Србије ...
Београд април 2020. Наставиће се ... Нада Л.В.-Дринска
У Западној Србији остаде нешто битно ,сачувано од давнина ,КУМСТВО...
Дринска : -У ком делу сте ,ужичке Чаршије живели,Професоре ?
Професор : " Ви наравно знате где се сместила најстарија Црква-Брвнарица ,посвећена Св.Марку ? Ту у околишу живео је народ од најстаријих времена , Људи су стизали , овде из Старе Херцеговине , звали су се међу собом Ере ,па и дан данас ,носе то име и Ужички крај изнедри бистре , науци склоне људе , али који често и не беху свесни својих вредности ...Било их је из разних области занимања ,најчешће у војсци ,при којој су завршавали и друге школе и факултете ...
Овде морам да застанем и да објасним , зашто овај мој Запис није устаљени Интервју , а на моменте има и форму његову ? То је због простог разлога што моји Завичајци кад прихвате разговор ; било са новинаром , било са непознатим људима или само познаницима намећу сами свој живот , своје "бедуинско " кретање до овог ,не сасвим коначног одредишта ", или ће рећи : "Ето стално смо између Завичаја и Београда , ( или неког другог већег града у Србији ) или можда у некој другој држави до пензије ) ...Све је то што већина у Западној Србији , нема повољне услове за Више школовање , зато смо ми по моме ,Планинци , и борци и са Природом ,дивљом ,срасли...Е сад потребни су нам возови и то брзи ,модернији који ће да пролазе кроз тунеле испод , и по врху Планине и онда не морамо одлазити стално у равничарске градове , остаћемо у нашим кућама , планинским и возови ће тамо долазити ...Написах раније о првом Скупу стручњака из Балканских држава , а значајну улогу имају и Професор Бранислав Гавриловић и још српских инжењера а исто раде даноноћно Руски пријатељи који помажу у једном делу пруге ,близу Чортановаца , и Н .Сада..Владимир Бабошин ,пуковник и Професор на Војној Академији у Сент Петерсбургу , прави планове са својим Тимом и у сталној је преписци са Професором Гавриловићем ....Вирус Корона 19.није зауставио радове на прузи преко Србије ...
Београд април 2020. Наставиће се ... Нада Л.В.-Дринска
ИНТЕРВЈУ ( И више од тога )
( Владимир Александрович -Бабошин )
Већ пето Лето , путује Он из Санкт -Петербурга ( Тако га назва Петар ) а то му беше и прво име ...А мењали су му име , августа месеца 1914., због тога што су Руси ратовали са Немцима ,па је 26.јануара 1924.Лета , добио име , Лењинград , да би 1991. ( био је референдум пре ) па је 6.септембра 1991.био " НАКАЗ ВРХОВНОГ СОВЈЕТА -РСФСР "и наново постао Санкт-Петербург...
Ево и због оваквог разговора у почетку , биће овај ИНТЕРВЈУ и ВИШЕ ОД ТОГА !
-Дринска : - Где сте и када рођени господине Пуковниче ?
-Пуковник Бабошин :" Рођен сам у селу " Рускаја Бектјашка ", 13. септембра 1958....У селу беше школа у којој је завршио 8 разреда , а још 2 је морао да похађа у граду Сенгилеју који је био удаљен 25.километара ...
-Дринска : -Коју школу сте после похађали , господине Пуковниче ?
-Пуковник Бабошин : " После сам са непуних 17-ест година ступио у Војну школу у Уљановску , Више Војне Команде ..."
- Дринска : - Колико година сте имали , када сте завршили школу Више Војне Команде '?
- Пуковник Бабошин : " Имао сам тада 21.годину и добио чин "лејтенанда " ,( код Срба је то чин-Потпоручник ...Тада су ме послали за Немачку и моја прва служба је била у Лајпцигу .Имали смо војничку касарну и било је доста руских војника ...Био сам у Организацији везе ...Тамо сам провео 5 година , да би се потом вратио за Русију - у Растов на Дону ...
А после ?
Пуковник Бабошин :- " Затим сам после 5 года послат у Лењинград .Учио сам 3 года војну Академију и приступио као мајор , а због одличног учења добијам чин потпуковника , после сам докторирао и постао доктор филозофије , целе комуникације ...Затим сам наставио службу на Академији , прво у чину Потпуковника , па као предавач , па старији предавач и добијам чин Пуковника 1999.те а убрзо сам добио и звање доцента и постао стално предавач од 1995-2009...."
- Овај наш разговор прекинут је због једне књижевне вечери у Београду у Скадарлији , али ускоро ће уследити наставак о фамилији , породици , Пуковника Владимира Бабошина ...
У фамилији ,тамо код куће , родне , Владимир је имао оца ,( био је учитељ ) а мајка , радила је у болници , као бабица ...
Владимир се сећао : " Имао сам старијег брата Александра и сестру Надјежду ,са нама је живела и дадиља ...Мислио сам да је моја бака , тако је била дивна и живела је с нама 13.година , ( док нисам ја напунио 13.година ) ..."
Број 13. га прати кроз неке догађаје , битне у животу. Можда није ни обратио пажњу на то до овог нашег разговора... А тек следећег дана ћемо записати , да је после 35.година , активне војне службе , наставио да предаје као ванредни професор на Војној Академији...
Војска беше његов први живот , а онај други , породични као да се деси , паралелно , неминовно , из осећаја , да и војник мора имати жену и децу , као и обичан човек ...
Владимир не беше обичан човек , већ из куће Козака дошао у војску...Родитељи су му починули , млади...Он чува њихове фотографије из младости , а још од раније чува оно што још као млад упамти и задржа у себи ,оца учитеља а за мајку каже , да је била хируршка сестра ,стално спремна уз доктора-хирурга који оперише и на терену...
Владимир се сећа : " Мајка је била пуна мудрости и знала је да нам пренесе доброту ...Знала је да нас сачува од младалачке жеље , понекад , да се не отиснемо у друштво које нам ништа добро не би донело..."
Мајка Владимирова , беше слична нашим мајкама и ово је наше славенско , одувек заједничко из корена , прастарих ,праведно развијана душа , понекад наивна , ма које занимање имали у животу ...И ратници су славенски наивни и мирољубиви и не воле рат али кад треба Отаџбину бранити иду без размишљања и гину кроз ратове ...Али даће Бог да наша Србија и наша Русија уједињене крену да се заједно баве културним наслеђем а и научним истраживањем како кренуше овог пута да усаврше Железницу и направе возове за потомке и да их оспособе за срећнију будућност....
Нада В.Л.-Дринска Наставиће се
Наставак истините приче о Владимиру Александровичу Бабошину
нашем Русу - Козаку који добровољно стиже у Србију ...
Овај део приче креће , неуобичајено , после Његових долазака након " 5 Года ",како он воли да изговори на руском , чак и док говори на српском ...Зато га и не питам зашто то чини , кад су године у питању...Негде схватих да су Његове животне школе , и у Војсци трајале " 5 года ", па је после ишао даље и опет тако ...Временом постадох , не само Његов пријатељ - Српкиња , већ његова Посестрима у Србији , која има исто име као Његова сестра -Надјежда , у Русији и која је мојих година а живи далеко ...Велика је Русија , али је велика и душа Њена ...
Сада Владимир предаје на Војној Академији у Санкт Петербургу и то баш у вези Железнице и зато , овде истичем првенствено ,Његово познанство са нашим Браниславом Гавриловићем , Ужичанином , сином једног часног официра , који је професор на Високој Железничкој Школи у Београду...Отуда моја скромна улога у њиховом познанству , а битно је јер Владимир и Бранислав , као да се тражише преко белог света , да са своје стране , опет слично својим прецима , по крви славенској , по умећу .знању , помогну ,максимално , да железница оживи и усаврше се возови , да Русија и Србија ,( одувек сестре рођене ), приближе се једна другој и често у Походе долазе о Празницима истоветним , да се не помажу само у ратним годинама ,( кад се гине заједно ) , јер схватих скоро , како Владимир има звање Пуковника , јер жели мир , не жели ни чин Генерала , јер рече ,морао би у рат , да га заслужи , а Бранислав жели да Владимир стиже брзо на његову Славу Св.Марка ( која је Слава и у родној кући моје мајке , 8.Маја ) и да ОНИ буду на посебном задатку , да будући Возови буду брзи , удобни и да се и ОНИ још напутују ,планирајући како да се чешће братски загрле ...
Можда нећете веровати , када сам стала по страни и посматрала Њихов први сусрет , све сам знала шта ће се из тога ,касније изродити ..?...Наставиће се...
У Београду ...Већ је март увелико Лето 2020.
Нада Л.В.-Дринска ( Дунавска,још са Белог и Црног Дрима ,Лимска)
Српска новинарка ...
-Дринска : -Коју школу сте после похађали , господине Пуковниче ?
-Пуковник Бабошин : " После сам са непуних 17-ест година ступио у Војну школу у Уљановску , Више Војне Команде ..."
- Дринска : - Колико година сте имали , када сте завршили школу Више Војне Команде '?
- Пуковник Бабошин : " Имао сам тада 21.годину и добио чин "лејтенанда " ,( код Срба је то чин-Потпоручник ...Тада су ме послали за Немачку и моја прва служба је била у Лајпцигу .Имали смо војничку касарну и било је доста руских војника ...Био сам у Организацији везе ...Тамо сам провео 5 година , да би се потом вратио за Русију - у Растов на Дону ...
А после ?
Пуковник Бабошин :- " Затим сам после 5 года послат у Лењинград .Учио сам 3 года војну Академију и приступио као мајор , а због одличног учења добијам чин потпуковника , после сам докторирао и постао доктор филозофије , целе комуникације ...Затим сам наставио службу на Академији , прво у чину Потпуковника , па као предавач , па старији предавач и добијам чин Пуковника 1999.те а убрзо сам добио и звање доцента и постао стално предавач од 1995-2009...."
- Овај наш разговор прекинут је због једне књижевне вечери у Београду у Скадарлији , али ускоро ће уследити наставак о фамилији , породици , Пуковника Владимира Бабошина ...
У фамилији ,тамо код куће , родне , Владимир је имао оца ,( био је учитељ ) а мајка , радила је у болници , као бабица ...
Владимир се сећао : " Имао сам старијег брата Александра и сестру Надјежду ,са нама је живела и дадиља ...Мислио сам да је моја бака , тако је била дивна и живела је с нама 13.година , ( док нисам ја напунио 13.година ) ..."
Број 13. га прати кроз неке догађаје , битне у животу. Можда није ни обратио пажњу на то до овог нашег разговора... А тек следећег дана ћемо записати , да је после 35.година , активне војне службе , наставио да предаје као ванредни професор на Војној Академији...
Војска беше његов први живот , а онај други , породични као да се деси , паралелно , неминовно , из осећаја , да и војник мора имати жену и децу , као и обичан човек ...
Владимир не беше обичан човек , већ из куће Козака дошао у војску...Родитељи су му починули , млади...Он чува њихове фотографије из младости , а још од раније чува оно што још као млад упамти и задржа у себи ,оца учитеља а за мајку каже , да је била хируршка сестра ,стално спремна уз доктора-хирурга који оперише и на терену...
Владимир се сећа : " Мајка је била пуна мудрости и знала је да нам пренесе доброту ...Знала је да нас сачува од младалачке жеље , понекад , да се не отиснемо у друштво које нам ништа добро не би донело..."
Мајка Владимирова , беше слична нашим мајкама и ово је наше славенско , одувек заједничко из корена , прастарих ,праведно развијана душа , понекад наивна , ма које занимање имали у животу ...И ратници су славенски наивни и мирољубиви и не воле рат али кад треба Отаџбину бранити иду без размишљања и гину кроз ратове ...Али даће Бог да наша Србија и наша Русија уједињене крену да се заједно баве културним наслеђем а и научним истраживањем како кренуше овог пута да усаврше Железницу и направе возове за потомке и да их оспособе за срећнију будућност....
Нада В.Л.-Дринска Наставиће се
Наставак истините приче о Владимиру Александровичу Бабошину
нашем Русу - Козаку који добровољно стиже у Србију ...
Овај део приче креће , неуобичајено , после Његових долазака након " 5 Года ",како он воли да изговори на руском , чак и док говори на српском ...Зато га и не питам зашто то чини , кад су године у питању...Негде схватих да су Његове животне школе , и у Војсци трајале " 5 года ", па је после ишао даље и опет тако ...Временом постадох , не само Његов пријатељ - Српкиња , већ његова Посестрима у Србији , која има исто име као Његова сестра -Надјежда , у Русији и која је мојих година а живи далеко ...Велика је Русија , али је велика и душа Њена ...
Сада Владимир предаје на Војној Академији у Санкт Петербургу и то баш у вези Железнице и зато , овде истичем првенствено ,Његово познанство са нашим Браниславом Гавриловићем , Ужичанином , сином једног часног официра , који је професор на Високој Железничкој Школи у Београду...Отуда моја скромна улога у њиховом познанству , а битно је јер Владимир и Бранислав , као да се тражише преко белог света , да са своје стране , опет слично својим прецима , по крви славенској , по умећу .знању , помогну ,максимално , да железница оживи и усаврше се возови , да Русија и Србија ,( одувек сестре рођене ), приближе се једна другој и често у Походе долазе о Празницима истоветним , да се не помажу само у ратним годинама ,( кад се гине заједно ) , јер схватих скоро , како Владимир има звање Пуковника , јер жели мир , не жели ни чин Генерала , јер рече ,морао би у рат , да га заслужи , а Бранислав жели да Владимир стиже брзо на његову Славу Св.Марка ( која је Слава и у родној кући моје мајке , 8.Маја ) и да ОНИ буду на посебном задатку , да будући Возови буду брзи , удобни и да се и ОНИ још напутују ,планирајући како да се чешће братски загрле ...
Можда нећете веровати , када сам стала по страни и посматрала Њихов први сусрет , све сам знала шта ће се из тога ,касније изродити ..?...Наставиће се...
У Београду ...Већ је март увелико Лето 2020.
Нада Л.В.-Дринска ( Дунавска,још са Белог и Црног Дрима ,Лимска)
Српска новинарка ...
среда, 11. март 2020.
четвртак, 27. фебруар 2020.
понедељак, 17. фебруар 2020.
Oтимају нам Косово и Метохију
 |
Била сам доле најјужније од Ибра ,а капије су биле од бодљикаве жице и ограда која се дизала високо према небу .Унутра су монаси покушавали да поново зидају полуразрушене Светиње а деца ,налик на анђеле ,који су били живи трчала су око нас и молили се богу да останемо што дуже са њима ...Зато се молим да поново путујем на Југ и да видим колико их још тамо има .Ово су изгинули и фотографије у Музејској Соби (собе две ) , пописани и гледају са зидова као да су живи , а ЖИВИ јесу ,видим их у мојим полусновима ,причају и певају песме кроз Молитве...Међу Њима је и наш Оливер...Још се не зна име ( имена крвника )... |
Као отац бдије над свима НАШ Оливер
Овде су сви ..Невини и ОПОМИЊУ !
А БОРЦИ -ВЕТЕРАНИ БЕОГРАДОМ ИДУ СА ИКОНАМА И ЗАСТАВАМА...
Јуче је прошао сунчан дан ( Сретење Господње ,15 .фебруар ,лето 2020 .).Дешавало се евоцирање успомена , ( Дан Државности ) , беше на разним местима у Србији ...Било је и у Орашцу у коме крете Вожд српски , Карађорђе , у народу нашем , а више код Турака , "Црни Ђорђе " ...Виде Он да покоравајући се турском зулуму , српски народ иде само у суноврат и исцрпљен губи снагу , да се једног дана подигне и побуни ...Неко се роди да дигне народ ...Тако је било одувек ...У стиховима епским постоји и песма , која се испева онда : "Почетак буне на Дахије "...Тада беше усмена револуционарна књижевност , која после постаде и писана ...Забележише све то писмени Срби ...
Због чувања културног наслеђа ,прво су сакупљане епске и лирске песме , које су се увек певале и то углавном уз гусле , да народ чује ...Ја се на Сретење прикључих , у Београду ,Војним Ветеранима из " Последњег Рата "који преко пута Велике Скупштине , подигоше ,већ раније ," чадоре ", ( тако би онда назвали ово насеље у Ташмајданском Парку , и одлучни су да ће ту сачекати , да их испоштује власт ( садашња или будућа ) , и додели им само оно што су заслужили а подржавају их и породице погинулих и преживелих , а све их је више из осталих места Србије ...Дођоше и из Црне Горе и Републике Српске ...Има их и из Русије ...Носе иконе ,и само певају песме наше које говоре о страдању , а окупише се они који су живи и траже своја минимална права ...
И шетали смо у Поворци Кнез Михаиловом и само је тако народ могао да сазна Њихову муку , јер већина новинара је нема ...Говорише гласно да су и тако рањени још спремни да крену у одбрану Србије , да размишљају и сада о смрти која ће их задесити и које се не боје иако их се још мање може ,живих вратити...
Рекоше , гласно , уз песму , да народ чује , да су данас , на Сретење и у будуће , једина ПАРАДА ПОНОСА у Београду ...ХВАЛА ВАМ БОРЦИ !
ОТИМАЈУ НАМ КОСОВО И МЕТОХИЈУ
Мисле да ћемо попустити и забораву се препустити ...Мисле злотвори да су нас уплашили , или да нам је дозлогрдило ,да су престале да нас боле невине дечије очи , јауци из упаљених Светиња ...
У Београђанки на 20-том спрату Музејска Соба
Ка о да су се тамо зауставили сви ,заједно , жртвовани , добровољно животе дали ...Да ли је могуће ? Руке им спојене остале ! Не виде се руке , само ОЧИ , Погледи , на путу према небу ,значење још једно стекли , бранитељи Србије ...
Србију бранили само ЖИВОТОМ : Деца , војници , полицајци ,новинари , невини старци ,( пошли да гину уместо деце , ипак им децу не поштедише , а надали су се ...)У сваком рату , прошлом , имали су жељу да Србију истребе ...Зато одмах ДЕЦА , затрти јој семе ...
Горе Јасмина ми исприча , како никог више нема у селу , близу Призрена ...Деду и бабу су запалили у Цркви , са осталима ...
Скоро читам како Светиња БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА светли и у тамној ноћи ...НЕКОМ ЧУДНОМ СВЕТЛОШЋУ !...
СИМО СПАСИЋ ...Чувар , добровољни , ове Музејске Собе на 20-том спрату Београђанке испричаће ми ускоро истину тешку , сведок је живи ...Записаћемо све што буде говорио колико може у ову прву књигу...
Наставиће се... Нада Л.В.Дринска ,народна новинарка
субота, 4. јануар 2020.
***
Ускоро ће Божић а на трећи дан Божића био би твој Рођендан ...Данас ми
је донела цвеће једна Радмила -Рада , ужичанка је живи у Београду...И ти
си овде живела ...Нећемо се видети ни овде ни у Завичају ни овог Божића
...Носим твој џемпер и НЕДОСТАЈЕШ МИ...Твоја сестра Нада !Тамо смо јој
оставили разно цвеће и Руже (које је посебно волела)...Снег је данас
покрио хумку и Руже ће остати свеже све до пролећа...Недостајеш нам :
Твојој ћерки , јединици Гордани,сестрама
Нади и Вери ,сестрићу Вуку,и сестричинама Наташи, Ољи и Ивани и Твојим
кумовима и пријатељима,а тек Твојим Унукама: Андреи , Елени и
Тари...Тражимо те почнемо причу као да си присутна ,погледамо кроз
Прозор а Божић је близу,волела си Божић,знала си обичаје ...А снег и
даље пада и као да је покрио стазу којом си отишла...Јављају из Завичаја
да је око Дрине снег нападао и све је чисто и бело...
Пријавите се на:
Постови (Atom)