Интервју и више од тога 2

          СУСРЕТ...

Понекад се сусрећу моје истините приче , пре него почну да ми их казују битни људи , који се и сами сретоше , после дуго времена , а неке људе и сама упознајем , изненада ,као да сам Богом одређена , да их једне према другима , окренем , а онда тек схватим , да је то моја мисија , јер многи не би ни знали , кад стигну на нека одредишта , да тамо , чекају на њих будући пријатељи , сарадници , кумови ...Д а ли сам то ја коначно , посредник , између добрих људи , битних за људски опстанак , јер се погубише и не схватају зашто никог нема у близини ?

Бранислав Гавриловић је сад Професор у Београду , ( у јануару 2020 године Висока Железничка школа ) доби назив : Академија Техничких Уметничких Студија ( одсек Висока Железничка Школа ).

А у Завичају родили се отац Сава и мајка Обрадинка ...Прича о њима је дирљива ...Када је почео причу о себи , обрадовао се што сам из оног краја и што ћу , сигурно разумети ...Зато и овај  несвакидашњи интервју и поче од животног краја Обрадинке и Саве Гавриловића 

Дринска : " Напоменули сте ми раније , да ћете даље од Завичаја имати посебан разговор , са оцем Савом , везаним за " Његову последњу жељу "?

Професор Гавриловић ; 

" Тако је ,отац , као да је осетио крај ,  по нашем старом обичају ,почео је   да организује , своје последње путовање : " Одвези ме , сине и сахрани у мој родни крај " Касније сам и мајку сахранио поред њега ...Сад почивају , једно поред другог у близини Бајине Баште , на оној узбрдици , међу својима ..."

 Дринска : - Где је радио отац Саво ?

 Професор Гавриловић :" Отац је млад служио војску ...Касније је радио као војни кувар у Ужичкој касарни , све до пензије ...Био је , релативно  млад када је отишао у пензију , па се отисну у Црногорско Приморје и запосли се у Бару на једном великом Прекоокеанском  броду ! ".Дринска : " Господине Професоре како је текло Ваше школовање ?-

     "Професор : " У Ужицу сам завршио техничку школу , ( био је међу најбољима ) , после сам 

на Техничком Факултету ( у Чачку ) Универзитет Крагујевац ,магистрирао 1998.,а докторирао 2004 ..."

 Волео је професор Гавриловић  ,Железницу ,волео је свој посао .Није му никад сметало што је у ЕД-Ужице радио као Шеф секције за вучу возова , и што је путовао ,због посла , често у Београд . Сви послови што се тиче Железнице били су концентрисани при ЖТП -Београд ...Ипак ,пре 10 година због посла на , тада , Високој Железничкој Школи , као Професор ,прешао је са породицом у Београд ...Иначе и даље је путовао у Ужице , у посету кумовима ...
 У Западној  Србији  остаде нешто битно ,сачувано од давнина ,КУМСТВО...
 Дринска : -У ком делу сте ,ужичке Чаршије живели,Професоре ?
 Професор : " Ви наравно знате где се сместила најстарија Црква-Брвнарица ,посвећена Св.Марку ? Ту у околишу живео је народ од најстаријих времена , Људи су стизали , овде из Старе Херцеговине , звали су се међу собом  Ере ,па и дан данас ,носе то име и Ужички крај изнедри бистре , науци склоне људе , али који често и не беху свесни својих вредности ...Било их је из разних области занимања ,најчешће у војсци ,при којој су завршавали и друге школе и факултете ...
 Овде морам да застанем и да објасним , зашто овај мој Запис није устаљени Интервју , а на моменте има и форму његову ? То је због простог разлога што моји Завичајци кад прихвате разговор ; било са новинаром , било са непознатим људима или само познаницима намећу сами свој живот , своје "бедуинско " кретање до овог ,не сасвим коначног одредишта ", или ће рећи : "Ето стално смо између Завичаја и  Београда , ( или неког другог већег града у Србији ) или можда у некој другој држави до пензије ) ...Све је то што већина у Западној Србији , нема повољне услове за Више школовање , зато смо ми по моме ,Планинци , и борци и са Природом ,дивљом ,срасли...Е сад потребни су нам возови и то брзи ,модернији  који ће да пролазе кроз тунеле испод , и по врху Планине и онда не морамо одлазити стално у равничарске градове , остаћемо у нашим кућама , планинским и возови ће тамо долазити ...Написах раније о првом Скупу стручњака из Балканских држава , а значајну улогу имају и Професор  Бранислав Гавриловић и још српских инжењера а исто раде даноноћно Руски пријатељи који помажу у једном делу пруге ,близу Чортановаца , и Н .Сада..Владимир Бабошин ,пуковник и Професор на Војној Академији у Сент Петерсбургу , прави планове са својим Тимом и у сталној је преписци са Професором Гавриловићем ....Вирус Корона 19.није зауставио радове на прузи преко Србије ...
Београд  април 2020.      Наставиће се ...  Нада Л.В.-Дринска                                                                                                                      
                                             

ИНТЕРВЈУ ( И више од тога )

           НАШ  БРАТ ПО  ВЕРИ  ПРАВОСЛАВНОЈ

( Владимир Александрович -Бабошин )

Већ пето Лето , путује Он из Санкт -Петербурга ( Тако га назва Петар ) а то му беше и прво име ...А мењали су му име , августа месеца 1914., због тога што су Руси ратовали са Немцима ,па је 26.јануара 1924.Лета , добио име , Лењинград , да би 1991. ( био је референдум пре ) па је 6.септембра 1991.био " НАКАЗ ВРХОВНОГ СОВЈЕТА -РСФСР "и наново постао Санкт-Петербург...

 Ево и због оваквог разговора у почетку , биће овај ИНТЕРВЈУ и ВИШЕ ОД ТОГА !

-Дринска : - Где сте и када рођени господине Пуковниче ?

-Пуковник Бабошин :" Рођен сам у селу " Рускаја Бектјашка ", 13. септембра 1958....У селу беше школа у којој је завршио 8 разреда , а још 2 је морао да похађа у граду Сенгилеју који је био удаљен 25.километара ...
-Дринска : -Коју школу сте после похађали , господине Пуковниче ?
-Пуковник Бабошин : " После сам са непуних 17-ест година ступио у Војну школу у Уљановску , Више Војне Команде ..."
- Дринска : - Колико година сте имали , када сте завршили школу Више Војне Команде '?
- Пуковник Бабошин : " Имао сам тада 21.годину и добио чин "лејтенанда " ,( код Срба је то чин-Потпоручник ...Тада су ме послали за Немачку и моја прва служба је била у Лајпцигу .Имали смо војничку касарну и било је доста руских војника ...Био сам у Организацији везе ...Тамо сам провео 5 година , да би се потом вратио за Русију - у Растов на Дону ...
А после ?
Пуковник Бабошин :- " Затим сам после 5 года послат у Лењинград .Учио сам 3 года војну Академију и приступио као мајор , а због одличног учења добијам чин потпуковника , после сам докторирао и постао доктор филозофије , целе комуникације ...Затим сам наставио службу на Академији , прво у чину Потпуковника , па као предавач , па старији предавач  и добијам чин Пуковника 1999.те а убрзо сам добио и звање доцента и постао стално предавач од 1995-2009...."
- Овај наш разговор прекинут је због једне књижевне вечери у Београду у Скадарлији , али ускоро ће уследити наставак о фамилији , породици , Пуковника Владимира  Бабошина ...
У фамилији ,тамо код куће , родне , Владимир је имао оца ,( био је учитељ ) а мајка , радила је у болници , као бабица ...
Владимир се сећао : " Имао сам старијег брата Александра и сестру Надјежду ,са нама је живела и дадиља ...Мислио сам да је моја бака , тако је била дивна и живела је с нама 13.година , ( док нисам ја напунио 13.година ) ..."
Број 13. га прати кроз неке догађаје , битне у животу. Можда није ни обратио пажњу на то до овог нашег разговора... А тек следећег дана ћемо записати , да је после 35.година , активне војне службе , наставио да предаје као ванредни професор на Војној Академији...
Војска беше његов први живот , а онај други , породични као да се деси , паралелно , неминовно , из осећаја , да и војник мора имати жену и децу , као и обичан човек ...
Владимир не беше обичан човек , већ из куће Козака дошао у војску...Родитељи су му починули , млади...Он чува њихове фотографије из младости , а још од раније чува оно што још као млад упамти и задржа у себи ,оца учитеља а за мајку каже , да је била хируршка сестра ,стално спремна уз доктора-хирурга који оперише и на терену...
Владимир се сећа : " Мајка је била пуна мудрости и знала је да нам пренесе доброту ...Знала је да нас сачува од младалачке жеље , понекад , да се не отиснемо у друштво које нам ништа добро не би донело..."
Мајка Владимирова , беше слична нашим мајкама и ово је наше славенско , одувек заједничко из корена , прастарих ,праведно развијана душа , понекад наивна , ма које занимање имали у животу ...И ратници су славенски наивни и мирољубиви и не воле рат али кад треба Отаџбину бранити иду без размишљања и гину кроз ратове ...Али даће Бог да наша Србија и наша Русија уједињене крену да се заједно баве културним наслеђем а и научним истраживањем како кренуше овог пута да усаврше Железницу и направе возове за потомке и да их оспособе за срећнију будућност....
Нада В.Л.-Дринска                                                                   Наставиће се

Наставак истините приче о Владимиру Александровичу Бабошину
нашем Русу - Козаку који добровољно стиже у Србију ...

Овај део приче креће , неуобичајено , после Његових долазака након " 5 Года ",како  он воли да изговори  на руском , чак и док говори на српском ...Зато га и не питам зашто то чини , кад су године у питању...Негде схватих да су Његове животне школе , и у Војсци трајале " 5 года ", па је после ишао даље и опет тако ...Временом постадох , не само Његов пријатељ - Српкиња  , већ његова Посестрима у Србији , која има исто име као Његова сестра -Надјежда , у Русији и која је мојих година а живи далеко ...Велика је Русија , али је велика и душа Њена ...
 Сада Владимир предаје на Војној Академији у Санкт Петербургу и то баш у вези Железнице и зато , овде  истичем првенствено ,Његово познанство са нашим Браниславом Гавриловићем , Ужичанином  , сином једног часног официра , који је професор на Високој Железничкој Школи у Београду...Отуда моја скромна улога у њиховом познанству , а битно је  јер Владимир и Бранислав , као да се тражише преко белог света , да са своје стране , опет слично својим прецима , по крви славенској , по умећу .знању , помогну ,максимално , да железница оживи и усаврше се  возови , да Русија и Србија ,( одувек сестре рођене ), приближе се једна другој и често у Походе долазе о Празницима истоветним , да се не помажу само у ратним годинама ,( кад се гине заједно ) , јер схватих скоро , како Владимир има звање Пуковника , јер жели мир , не жели ни чин Генерала , јер рече ,морао би у рат , да га заслужи , а Бранислав жели да Владимир стиже брзо на његову Славу Св.Марка ( која је Слава и у родној кући моје мајке , 8.Маја ) и да ОНИ буду на посебном задатку , да будући Возови буду брзи , удобни и да се и ОНИ још напутују ,планирајући како да се чешће братски загрле ...
 Можда нећете веровати , када сам стала по страни и посматрала Њихов први сусрет , све сам знала шта ће се из тога ,касније изродити ..?...Наставиће се...
У Београду ...Већ је март увелико Лето 2020.
Нада Л.В.-Дринска ( Дунавска,још са Белог и Црног Дрима ,Лимска)
Српска новинарка ...                                                   

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=3029066747156423&set=a.493764537353336&type=3&eid=ARDBy5EWFMXREhZiO8TS70UUgw151EmiXPslEqbS6XgyoGPNcVgFz-xjDDZF-zrEMisfm4q0buRrzI1R

Oтимају нам Косово и Метохију

Била сам доле најјужније од Ибра ,а капије су биле од бодљикаве жице и ограда која се дизала високо према небу .Унутра су монаси покушавали да поново зидају полуразрушене Светиње а деца ,налик на анђеле ,који су били живи трчала су око нас и молили се богу да останемо што дуже са њима ...Зато се молим да поново путујем на Југ и да видим колико их још тамо има .Ово су изгинули и фотографије у Музејској Соби (собе две ) , пописани и гледају са зидова као да су живи , а ЖИВИ  јесу ,видим их у мојим полусновима ,причају и певају песме кроз Молитве...Међу Њима је и наш Оливер...Још се не зна име ( имена крвника )...

Као отац бдије над свима НАШ  Оливер

Овде су сви ..Невини и ОПОМИЊУ !

                                          

               А  БОРЦИ -ВЕТЕРАНИ БЕОГРАДОМ ИДУ СА ИКОНАМА И ЗАСТАВАМА...

Јуче је прошао сунчан дан ( Сретење Господње ,15 .фебруар ,лето 2020 .).Дешавало се евоцирање успомена , ( Дан Државности ) , беше на разним местима у Србији ...Било је и у Орашцу у коме крете Вожд српски , Карађорђе , у народу нашем , а више код Турака , "Црни Ђорђе " ...Виде Он да покоравајући се турском зулуму , српски народ иде само у суноврат и исцрпљен губи снагу , да се једног дана подигне и побуни ...Неко се роди да дигне народ ...Тако је било одувек ...У стиховима епским постоји и песма , која се испева онда : "Почетак буне на Дахије "...Тада беше усмена револуционарна књижевност , која после постаде и писана ...Забележише све то писмени Срби ...

Због чувања културног наслеђа ,прво су сакупљане епске и лирске песме , које су се увек певале  и то углавном уз гусле , да народ чује ...Ја се на Сретење прикључих , у Београду ,Војним Ветеранима из " Последњег Рата "који преко пута Велике Скупштине , подигоше ,већ раније ," чадоре ", ( тако би онда назвали ово насеље у Ташмајданском Парку , и одлучни су да ће ту сачекати , да их испоштује власт ( садашња или будућа ) , и додели им само оно што су заслужили а подржавају их и породице погинулих и преживелих , а све их је више из осталих места Србије ...Дођоше  и из Црне Горе и Републике Српске ...Има их и из Русије ...Носе иконе ,и само певају песме наше које говоре о страдању , а окупише се они који су живи и траже своја минимална права ...

И шетали смо у Поворци  Кнез Михаиловом и само је тако народ могао да сазна Њихову муку , јер већина новинара је нема ...Говорише гласно да су и тако рањени још спремни да крену у одбрану Србије , да размишљају и сада о смрти која ће их задесити и које се не боје иако их се још мање може ,живих вратити...

Рекоше , гласно , уз песму , да народ чује , да су данас , на Сретење и у будуће , једина ПАРАДА ПОНОСА у Београду ...ХВАЛА ВАМ БОРЦИ !

 ОТИМАЈУ НАМ КОСОВО И МЕТОХИЈУ 

Мисле да ћемо попустити и забораву се препустити ...Мисле злотвори да су нас уплашили , или да нам је дозлогрдило ,да су престале да нас боле невине дечије очи , јауци из упаљених Светиња ...

 У Београђанки на 20-том спрату Музејска Соба 

Ка  о да су се тамо зауставили сви ,заједно , жртвовани , добровољно животе дали ...Да ли је могуће ? Руке им спојене остале ! Не виде се руке , само ОЧИ , Погледи , на путу према небу ,значење још једно стекли , бранитељи Србије ...

 Србију бранили само ЖИВОТОМ : Деца , војници , полицајци ,новинари , невини старци ,( пошли да гину уместо деце , ипак им децу не поштедише , а надали су се ...)У сваком рату , прошлом , имали су жељу да Србију истребе ...Зато одмах  ДЕЦА , затрти јој семе ...

Горе Јасмина ми исприча , како никог више нема у  селу , близу  Призрена ...Деду и бабу су запалили у Цркви , са осталима ...

Скоро читам како Светиња БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА  светли и у тамној ноћи ...НЕКОМ ЧУДНОМ СВЕТЛОШЋУ !...

СИМО СПАСИЋ ...Чувар , добровољни , ове Музејске  Собе  на 20-том спрату Београђанке испричаће ми ускоро истину тешку , сведок је живи ...Записаћемо све што буде говорио колико може у ову прву књигу...

 Наставиће се...                                                  Нада Л.В.Дринска ,народна новинарка

***

Ускоро ће Божић а на трећи дан Божића био би твој Рођендан ...Данас ми је донела цвеће једна Радмила -Рада , ужичанка је живи у Београду...И ти си овде живела ...Нећемо се видети ни овде ни у Завичају ни овог Божића ...Носим твој џемпер и НЕДОСТАЈЕШ МИ...Твоја сестра Нада !Тамо смо јој оставили разно цвеће и Руже (које је посебно волела)...Снег је данас покрио хумку и Руже ће остати свеже све до пролећа...Недостајеш нам : Твојој ћерки , јединици Гордани,сестрама Нади и Вери ,сестрићу Вуку,и сестричинама Наташи, Ољи и Ивани и Твојим кумовима и пријатељима,а тек Твојим Унукама: Андреи , Елени и Тари...Тражимо те почнемо причу као да си присутна ,погледамо кроз Прозор а Божић је близу,волела си Божић,знала си обичаје ...А снег и даље пада и као да је покрио стазу којом си отишла...Јављају из Завичаја да је око Дрине снег нападао и све је чисто и бело...

Јесен у Србији 2-део

 ПОНОВНИ  РАЗВОЈ  ЖЕЛЕЗНИЦЕ И БУДУЋНОСТ  СРБИЈЕ

Додајте натпис:Чекала сам у Бгд . У Улици Мајке Јевросиме да Наташа окупи све битне људе и да се заједно са њима појави  Пуковник Владимир Александрович Бабошин наш гост из пријатељске Русије ...

Додајте натпис После ће доћи до разговора озбиљног ,затим до обиласка Музеја и тек ћемо писати о корисним договорима и сарадњи Србије и Русије ...А ово беше само најава наше боље пословне будућности ...Н.-Дринска ( новинар )

 
БИЛЕ СУ КОЧИЈЕ -Пре Возова ...И аутомобили...

У Улици Мајке Јевросиме у Београду постоји Музеј , јединствен на Свету ...Као да је и сакривен , као да чува успомене на ову врсту превозних возила из Старе Србије ...И данас сећања живе , преношена кроз приче , а сачувано и записано , истина се не да ...А и чувари се рађају и здушно верују да их сами Бог одреди и животно определи ...

 Наташа Бундало , кћер војног лица помаже у оживљавању и отварању Музеја који је и нама понос и имамо шта да покажемо ,како смо одавно на овим просторима како : " Туђе нећемо а своје недамо ... А Наташа је љубазан водич ...

БИЛИ СУ ОДАВНО ВОЗОВИ

Све се ово деси неких дана пре , одржавања Прве Међународне Конференције  ( код нас , у Србији : " Железнички транспорт у савременом свету "на којој ће се на иницијативу Русије и Србије окупити око 120 учесника из девет држава , а то су биле : "Руска Федерација , Турска , Бугарска , Република Српска , Хрватска , Чешка , Аустрија , Словенија и Србија ...Свему томе ,предходио је још у фебруару договор , да све државе доставе своје радове , из више области а то су : Саобраћајна политика Железнице , развој железнице и жел.пруга , и њихова заштита ,модернизација ...Требало је написати РАДОВЕ из свих ових области а наравно требало се осврнути и на економију и железничке услуге и још посебно на стручно образовање запослених у железничком транспорту ...Све државе , прихватише предлог , да домаћин буде Београд  у  Србији и једногласно паде договор да ће то бити 12.-ти и 13.-децембар текућег лета 2019.
Конференција је само била почетна форма за одвијање сарадње међу свим поменутим државама , а то би подразумевало размену ,научних и истаживачких успеха и можда заједничким послом у пракси а Србија је добила прилику , да и сама оживи Железницу , у коју дуго , није могло ништа бити уложено , и тужно је било гледати како Возови умиру , и како стари вагони одлазе у Музеј на отвореном ,као што ћуте тамо на ливади стари Авиони ...Али нови Авиони лете , поново нашим небом и управљају њима наши пилоти ...На радост и будућност ...
 
АМФИТЕАТАР  У МУЗЕЈУ ЖЕЛЕЗНИЦЕ  У БЕОГРАДУ

Кад у Београду кренете од Славије , наниже Немањином улицом , и баш је она велика камена зграда , погодна за Музеј и старине : Немањина бр.6...Само је улаз из парка из Сарајевске улице...Многи и не знају да тамо постоји битан део наше историје ...
Отварању ове битне Конференције ,која ће већ тог дана ући у Историју Србије и њене престонице града Београда ,присуствовао је и наш Генерал полиције г-дин Обрад Стевановић...
До мене на конференцији седео је један пилот , пуковник Ђошић , који рече да ли је на правом месту а овде се говори о Железници , и онда се на паноу великом филмском платну појави пруга и њом одјури , модерни брзи воз ...Рекох му -Зар не мислиш да ћеш ти надлетати авионом сличан воз и моћи да га пратиш и да јавиш најбрже да ли је све у реду ? "Па јесте рече Пилот Милорад "
Пуковник Владимир Александрович Бабошин је морао , непосредно , пре ове Конференције да "одлети " авионом за Сент Петерсбург ,где предаје на Војној Академији и то баш о Железници...Али је тамо окупио ТИМ ,наравно по Генераловом одобрењу и у Београд је пре Конференције стигло 10 радова ...Радови су ушли у Заједнички Зборник иако нико није могао из Сент. Петерсбурга присуствовати овој Првој Конференцији ...То је наравно , објавио прф .Бранислав Гавриловић ,који је испред Високе железничке школе струковних студија био Председник организационог одбора , а проф. Зоран Бундало је имао улогу Председника програмског одбора , поводом Конференције Железнице ...
Погодило се да је овај битан догађај био , истовремено и јубилеј Колеџа железничког транспорта Ур ГУПС факултета у Екатеринбургу -90 год. и рада Високе Железничке школе у Београду.
Наша Висока Железничка школа струковних студија, која постоји 63 године, ишколовала је (прошло је кроз њу преко 6000 студената), а сада их студира 442, од којих 42% девојке. Ово је већ велики подстрех за даљи рад школе, а треба захвалити пријатељској Русији, на њеној несебичној помоћи, малој сестри Србији. А самим тим постајемо и центар у стварању савремене српске железнице, а учесници дела развоја европских железница. На конференцији (односно симпозијуму) представило се и 11 компанија од којих и: "Институт Михаило Пупин
", Србија... Обећање на крају Конференције уследи из Екатеринбурга, који дођоше испред Колеџа Железничког Транспорта, да ће се у Екатеринбургу одржати 2020. године следећа Конференција.

На Конференцији је представљено и 11 Компанија...
А нека крену са срећом , модерни возови , и како се нико не досети да каже ,морам сама да додам ; Возови ће остати као најбољи мисионари пријатељства међу народима , јер људи : Душевни и учени ,мисаони и духовни воле да путују ВОЗОВИМА...

Н.Л.В.-Дринска 
Београд ,друга половина децембра 2019.