И после 20 година

АГРЕСИЈА  НА  СРБИЈУ СЕ ПОНОВО СПРЕМА 

|Жеља НАТО-а да се коначно уништи оно раније започето , што им је покварило планове брзог деловања .Схватили су , мада још увек збуњени , да је највероватније , крива српска Историја , односно они јунаци , који иду радије у смрт , него да им се потомци у будућности стиде ...Сада су решили да прво избришу српску Историју ...

Ипак нису рачунали да ће се у Београду окупити , за почетак , 50. Држава , противница НАТО-а , под називом : МИР И НАПРЕДАК УМЕСТО РАТОВА И СИРОМАШТВА .

Зашто у Београду ? Зашто у Србији ? Говорио је један од руских пријатеља ( генерал -пуковник) , : "Над Србијом је почела Агресија , рат после Другог Светског Рата .Ко је нарушио границе Југославије ? Започео је НАТО а предлог је дошао из Вашингтона .Пре 30 . Година је већ започето другим средствима , и замишљен је грађански рат међу бившим Југословенским државама.У Лондону је био састанак ,(био сам тамо ) и хитно су одлучили да бомбардују Србију. Тако су сатанизовали Србе , и да је један , макар Србин био тамо , они би га линчовали Дотле је то ишло .Широку примену су имале касетне бомбе . Нису успели захваљујући српској борбеној спремности а дошла је до Приштине у помоћ и Русија ...Сада САД хоће да распарча Русију , слично Југославији . Русија ће се спремно супроставити ...

Био је основан Суд у коме су судили јунацима који су се бранили , а није суђено онима и пилотима који су нападали ...Испада да смо криви што нас је Хитлер напао , хоће Историју да преокрену .СРПСКА БРАЋА СУ НАЈМИЛИЈИ НАШИ и нећемо дозволити да им поново нешто учине. Српски народ је срце Русије..." 

 Ове године , тачно на 20-тогодишњицу Агресије над Југославијом , створише се сасвим нови услови , и пошто смо први нападнути , Београд прихвати да буде домаћин и крете :
           МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА  22.-23.Марта 2019.
Главни носиоци , свега замишљеног ,били су :
         1.Београдски Форум  за свет равноправних
          чији је председник Живадин Јовановић ,
          2. Клуб Генерала и Адмирала 
           са председником Миломиром Миладиновићем
           3.СУБНОР Србије 
            председник Душан Чукић 
       и  4. Друштво српских домаћина 
        чији је председник Управног одбора , Миладин Шевралић .

Свечано отварање конференције било је пропраћено музиком наше најстарије српске Химне :" Востани Сербије "...
Са пуно поштовања стајали смо тамо сви , и достојанствени , од наших младих студената до Генерала , Професори ,седих мудрих глава ,новинари и представници осталог дела народа нашег ...Помешани бесмо са гостима , који стигоше са разних страна Планете , јер решисмо да се ујединимо у заједничкој одбрани која је данас како објави наш министар , војни , Александар Вулин  : " НАТО пакт је једна од најмоћнијих војних сила ...Никад није са већом лажи кретала у свету ,велика сила. Нико нема права да убије нашег војника и нашег полицајца који штити Отаџбину ...И изговори још"Србија неће бити чланица НАТО пакта..."
Представници свих 50 држава , међу њима и ми на самом почетку сложисмо се у једном најбитнијем , да смо против свих војних акција ...
Рат у Југославији је НАТО-у отворио врата за даље Агресије ..." НАТО је одлучио да се трансформише у Међународну силу и већи део народа , на Планети може бити доведен у заблуду..."
 Два дана пре отварања овогодишње значајне  Међународне Конференције ,била је промоција књиге коју су издали Генерали и Адмирали уз помоћ државе...Кроз књигу говоре преживели из овог рата 1999. а и сећања иду  на тешке дане страдања и да се не забораве  јунаци који свој  живот положише на олтар Отаџбине  А тек невине жртве наше. Књига је у два дела ,под називом : "Војска Југославије у одбрамбеном рату 1999."Генерал Видоје Пантелић ,( такође учесник у овом рату )рече : " Књига је написана од стране Генерала и Адмирала који су непосредно командовали Војском . Основна њена намена јесте да нам Историју не пишу други, а најмање агресори .Она је нешто као записане речи старих ратника : "ТАКО ЈЕ БИЛО !"
Дан пре конференције , у холу Ратничког Дома беше велика изложба под називом : "Живот под НАТО бомбама " и " Света дужност ,Одбрана отаџбине "....

Пре него наведем све учеснике на Међународној Конференцији , одлазећи кући , лагано наниже Француском улицом ,сећање на оно вече кад се деси бомбардовање , врати се свом силином ...И нађох у дому моме рукопис у коме записах: -Сећам се било је мало пре 20 часова и био је 24.ти март 99.та .Чекали смо у Београду у некој тужној тишини ...Мислили смо неће се усудити ...А онда су кренуле кукавице ! Грмело је преко неба И сунце се одавно сакрило а ноћ је долазила ...Кад би иначе деловали злотвори него по мраку ? Мрак је покровитељ кукавичлука ! Дању је светлост која може злотворе и да спржи ! Она Светлост што Светиње наше и Крстове обасјава и која је једна од Бранитељки Србије . Она још и сада чини Ореоле око глава Светитељских .Посебно се ове године савила око главе , нашег Благопочившег Патријарха Павла ! Живеће Србија ако ни због чега другог , него да жртве невине буду освећене , да и крв дечија не буде узалудна ...Живеће Србија због деце наше , због хиљада ратника ,који живот не пожалише ни у ранијим страдањима.Васкрснуће Србија !
Нада Вукићевић ( Лукић -Дринска )
 новинар и писац                                   Извештај се наставља ....

У петак 22.Марта 2019.

Тачно у 09 : 00 часова у Дому Ратника у Београду  почела је Међународна Конференција , ( у предходном тексту већ наведено )

У  делу -Поздрави - појавили су се представници Владе Републике Србије 

 Представници Српске православне цркве 
 МОМЧИЛО Вуксановић , Црна Гора , Председник Српског националног вијећа у име Срба из региона .
 МИХАИЛО МИША ГАВРИЛОВИЋ , Велика Британија у име Српске дијаспоре ( РЕКЛА БИХ  СРПСКОГ РАСЕЈАЊА )
 ЕНРИКО ВИЊА у име хуманитарних организација : СОС ЈУГОСЛАВИЈА  и СОС Косово и Метохија ...
  У ДРУГОМ делу програма , који је насловљен као : ГЕОПОЛИТИЧКИ АСПЕКТИ АГРЕСИЈЕ 
говориће  око 10,00 

 1.МОМИР БУЛАТОВИЋ , председник Савезне Владе  СРЈ , у време агресије НАТО 1999 ,сада председник удружења " Слобода ".

 2. Петар Олегович Толстој , Руска федерација , заменик председника Државне Думе РФ.
 3.10.20 МИЛОМИР МИЛАДИНОВИЋ , председник Клуба генерала и адмирала Србије 
 4.10.30 СОКОРО ГОМЕШ , Бразил , председница Светског савеза за мир 
 5.10.40 ДУШАН ЧУКИЋ  Председник  СУБНОР-а Србије
 6. 10.50 ЗОРАН МИЛЕНКОВИЋ , отац пок. Сање Миленковић , ученице Математичке Гимназије у Београду , погинуле 30. маја 1999. на мосту код Варварина , у име породица Жртава 
 7. 10.55 ВИЛИ ВИМЕР , Немачка , порука "Сања", чита Марина Чолић 
 8. 11.00 ТАНАСИС ПАФИЛИС , Генерални секретар Светског савета за мир 
 9. 11.10 МИЛАДИН ШЕВАРЛИЋ , Председник Управног одбора друштва Српских домаћина 
10. 11.20. АНДРЕА КОТАРАЦ , Француски парламент.

 Пре него наставим да уписујем остале учеснике Конференције ,морам да се задржим на неким до сада необјављиваним информацијама , рецимо Михаило Миша  Гавриловић , из Лондона , који је рођен у Београду , а у свој родни град стиже сада у име 4 милиона Срба у Расејању...Рече да су многи од њих далеко од Србије већ више од 50 година и у Лондону су отворили Информативни центар ,али су упорно добијали лажне информације и стално се боре против тога. Године 2003  су као Дијаспора присуствовали у Београду , за одбрану Слободана Милошевића ( Лондон , Париз , Хановер ). Ишли су , тада са паролама : " НЕ ДОЗВОЛИМО АГРЕСОРУ ДА НАМ ПИШЕ ИСТОРИЈУ..." Те пароле чувају и дан данас . 
Енрико Виња из Италије у име Хуманитарних организација СОС рече да су организовали помоћ за многе школе : Дечане , Грачаницу ...Говорио је да треба помоћи Србима и да се занима и даље са људима из ЕНКЛАВА...

Момир Булатовић је говорио , како након 2 деценије на Косову и Метохији није решен проблем  и како је  војска Косова формирала своју базу у Албанији и како су наши припадници граничних јединица показали Велику храброст ...Рекао је још : " Ксавијер Солана је добио дозволу да бомбардује без обзира на све што смо ми учинили ..."

 Генерал Миладиновић , председник Клуба Генерала и Адмирала : " Не наседајте више триковима , сетимо се само наших јунака , наших браниоца ..."
Сви се сложише у једном да НАТО не мирује и даље исписује ЦРНО ПОГЛАВЉЕ СВОЈЕ ИСТОРИЈЕ...И да је једини начин да се државе уједине у што већем броју против ИМПЕРИЈАЛИЗМА ! Представник из Немачке је говорио : " Уништили смо ову земљу ! Немојте никада да заборавите , немојте никада да опростите ..." 
Један од говорника ( не знам тачно из које земље ) говорио је : "Штићење становништва ? Њих не интересују људи ...Стварају се услови за нове ратове посебно на Медитерану...А њихове снаге се гомилају према Русији ...И у области Црног Мора се праве неке нове базе , то се шири приступањем Северне Македоније и Црне Горе , ( што може да угрози Грчку )...Велика сила је заинтересована за Балкан да ту ослабе утицај Русије и Кине...Треба народ да направи ЗАЈЕДНИЧКИ ФРОНТ ПРОТИВ СВЕГА !"...
Речено је још ; " ОВО ШТО СЕ ДАНАС ДОГАЂА ЈЕ НАСТАВАК КРСТАШКИХ РАТОВА "
У бившој Југословенској држави ; Хрватској окупљају се млади , под усташким геслом : " ЗА ДОМ СПРЕМНИ !"А Јасеновац , Српско СТРАТИШТЕ ? Сазнајемо овом приликом ( што сигурно многи нису знали ) да је Тесла изгубио 12 чланова своје породице ...А Тесла је целом свету донео СВЕТЛОСТ !
 НАТО је гађао Мостове , Цивилне објекте ! 
У РТС-у је погинуло 16. људи...Српска популација на К и М је била у ЕНКЛАВАМА , одлазили смо , добровољно међу своје ...Сећам се оне бодљикаве жице , високо се дизала  , и капије су биле од жице ...Ноћу струје није било ...Ону децу назвах АНЂЕЛИМА ...Спавали смо са Њима , радовали су нам се кад смо долазили...И били тужни када смо одлазили ...Најтеже ми је било у Гораждевцу ...Стигли смо у ноћ а била је тамна и црна ...И одједном су се упалиле свеће у два реда око стазе , све до Цркве а сијале су и пред Црквом ...Били смо једном и најјужније од Ибра ...Рекоше нам да није далеко "ЖУТА КУЋА " ...Према извештају Дика Мартија , Србима су ту живима вађени органи и продавани...
Децу су нам убијали ( сваки дан док је трајало бомбардовање , по једно ! 79-торо ) Нико не може објаснити да то није било унапред смишљено ).Користили су осиромашени уранијум ...Последице су катастрофалне ...Најчешће су дијагнозе рака и код мале деце...
Из Руске Федерације Подпредседник Руске Државне Думе Петер Олегович Толстој ,је зборио : " Да ли је могућ мир и напредак или смо осуђени на рат и сиромаштво ? Али још је страшнија некажњивост агресора и стотине хиљада  мирних људи страда : У Сирији , Либији , Србији ...Закључак : Иницијатива мора да потекне из Србије а Русија ће је подржати..."
Руска Федерација -председник Међународне словенске академије наука , Сергеј Бабурин : " Бога су протерали из човекове душе ...Овде нисам гост него пријатељ...Излаз је у Савезу са Русијом ..." 
Венецуела : ДИА НАДЕР ДЕ ЕЛ-АНДРИ  : " Што се тиче Латинске Америке  чувају је целу за себе...Томас Гор је 1786.год.рекао , да САД мора да преузме целу Латинску Америку...Они нас називају њиховим задњим двориштем...Хтели су део по део али сада су као ђаво кренули и мисле да треба као цивилизовани да заузму свог ВАРВАРСКОГ  суседа !  Трамп ради директно , зато добијају Нобелову награду за МИР која је упрљана крвљу...Србији хвала за велику подршку , а ми кажемо :-ПРЕБИЋЕМО НЕЋЕ ПРОЋИ !

На крају из Руске федерације предложено би да се напише Декларација и да иде одмах у Уједињене Нације . " МОРАМО НЕШТО УРАДИТИ А НЕ САМО ГОВОРИТИ...Депутат руске државне Думе, Крим се враћа у Русију после пет година, а 20 година после Агресије на Србију, приступисмо овој декларацији 50 земаља заједно. Грчки адмирали у пензији објавише да су спремни да наставе заједничку борбу. Скоро сваки дан, УН не признају Косово, а ова покрајина је за Србе њихов Јерусалим и ово је део Србије. Они су се сами прогласили "Република Косово", а то је једна марионетска творевина коју су признале неке европске државе. Ратни криминалци могу да прикључе Косово Албанији. У Француској се некад десило да су делови око Лорене били одвојени, али су касније враћени Француској. Тако ће изгледа бити и са Косовом. Било је још говорника, али онда је прочитана Декларација и директно из ратничког дома из Београда отишла за Уједињене Нације.

После ове међународне конференције, осећала сам се пуно боље. Надам се да ће генерали и адмирали преузети на себе чување наше историје и заштитити наше војничко гробље на Зејтилнику, Крфу, Француској, Италији, Чешкој и поставити људе да среде документа још непописаних, па и најновије страдалих на Косову и Метохији и у бившим југословенским Републикама. Тамо нам леже и у необележеним гробовима и вапе да их макар попишемо и достојно сахранимо. Само тако ћемо ми и наши потомци после живети у мирној Србији и поштовање коначно стећи у нашој будућности, а помоћи ће и пријатељи, посебно наша Русија и Елада и наравно све земље праведне које се боре за истину и мир без ратова. 
      

У Београду почетком априла 2019.                                          Нада Л.В.-Дринска

Удружење Ужичана у Београду

ЕРСКИ КОРЕНИ

Назив Удружења Ужичана у Београду је промењен. Не стоји оно прво (Завичајно), једноставно је само скраћеница УУБ. Помислих да ће изгубити ону завичајну ноту, јер тако може бити као и свако друго удружење. А, претходни назив је чинио да Удружење живи, наши Ерцови (рецимо, сви су били слични мени, бар по пореклу. Ми смо били, већина, и по оцу и по мајци Ере. Па чак иако нисмо били и по једном и по другом, трајала је та жица - генетска, наша, више стотина година И сада у мени ври она крв...) Њихова деца и моја деца ће вероватно временом, после нас, мање памтити све оно што су тамо у завичају доживели код наших старих... Ипак, за сада покушавамо да осећамо завичај сви једнако... Овде ћу написати како нам је некад било: тада смо у Београду имали НАШЕ ДАНЕ. Имали смо лепо наше дружење, долазили су нам наши из завичаја и веселили се са нама у Београду, а ми смо ишли у завичај. Учествовала сам у томе.
Сада, на истеку лета 2018. направисмо изложбу слика у Скадарлији, у једној "кафани", која је имала зидове као камене, која је личила на неку пећину, можда негде на Златибору, коју одавно нико није посетио. Рекоше моји Ужичани да се осећају "ужичанствено", али не беше то тако... Далеко беше Завичај од Београда. Па иако се белео снег у Престоници, не беху задовољни. Зато за неколико дана направише репризу у просторијама данашњим, где се састајемо обично и би мало веселије. Весела је била истински, само наша председница Скупштине (скоро изабрана) и
која скоро поче да се пресељава у Београд, Драгица Јевтовић. Али, путује за сада често између Завичаја и Београда. Изложи тамо своје "опанчиће" (своју рукотворину), као да дође са неких златиборских ливада и на њих покупи из траве све оно лековито, шарено цвеће... Тако ће и она наставити да живи овде и да често путује и увек ће бити између Београда и Завичаја. Ми смо одавно тако... Аца Ребић можда више болује у души од нас свих који смо одавно дошли... Схватих то из једне његове приче. Можда ће се вратити тамо кад још мало оматори, мада ми у души никад не маторимо.. Погледам само пуковника Јову, који има већ близу 98 лета, па Кнежевића који је мало "млађи" од њега...

Мирјана Зрнић није одавно члан, али ено стоји испред своје рукотворине "Поносни паун" и он боје незамисливе овде у Београду (бави се новом врстом креативне уметности - КВИЛИНГ. Квилинг је филиграм од папира у боји.) Њу је мајка у стомаку однела у Ужице, родила је тамо и вратила се у Београд. Али, она је сваке године ишла код баке. Ужичанком се осећа подједнаком као и Београђанком.
Туцовићи су стигли још давно у Београд (кад и моји Лукићи). Сигурно су се познавали и онда и  заједнички размишљали о заснивању завичајног удружења, које ће бити прво такве врсте у Београду, 1923. године. Знам да је Милош Требињац, чије име носи библиотека у Бајиној Башти спасао једном живот Димитрију Туцовићу... Ипак Бог му није дао дуг живот. А његов праунук, наш председник Удружења, Милош Туцовић добрим делом је заслужан за данашње завичајно удружење. А имамо и поновна дружења. Све то беше застало, битно је да се није прекинуло. Тако се настављају и моја приповедања (истинита), у која ја уносим једино ван тог стварног догађаја наше душе... Срећна сам што то могу, јер да их не задржасмо, ја не бих могла да пишем о нама, јер све оно друго, иако је истина, брзо ишчили. Само је душа вечита.

ЕРЕ У БЕОГРАДУ (РАЗНИХ ЗАНИМАЊА)

СЛИКАРИ ЧУДОТВОРЦИ

Академски сликар Божидар Божа Ковачевић рођен је на Златибору, на Боровој Глави, 1934. године, а преминуо 2010. у 77-ој години живота. Завршио је Ликовну Академију у Београду 1961. године, а касније је био на стручном усавршавању у Паризу. Био је експресиониста, о томе ми је причао једне зиме, кад путовасмо у завичај возом, у Ужице, где се одржавала изложба сликарска и тада сам сазнала како је текао његов сликарски и животни пут. Рече да га многи сматрају експресионистом и да је било мало утицаја париских сликара, али да ипак није никога подржавао. Његови портрети и аутопортрети причају више него да сам слушала причу од стварних људи. А пејсажи и борови на Златибору, то је било нешто посебно. Сам Божо на свом аутопортрету увек држи широм отворене очи које као да се свему чуде и непрекидна радозналост излази из њих, то је оно дечје као што сваки сликар има, рече то и Божо... Схватила сам да су и сви сликари сами до краја живота једна велика деца са оном душом невином, а да су њихове слике, па чак и ако своју децу имају све заједно њихова деца...
Писала сам о једном Бору, који се златио при заласку Сунца и тако једном давно, планина изнад Ужица доби име Злати-бор. А има и један БОР на Тари, а Тара и Златибор се стално грле шумама и после причају људи да постоје: Тара, Златибор и Златар, као ТРОРОГЕ ПЛАНИНЕ. И загрлише се Тара и Златибор шумама и родише Златар. Сликар Божо сад почива на Златибору, предвече, кад Сунце оде између борова, завичајци зборе како им се учини да сликар Божо заседне испод оног усамљеног бора и како то његова душа ту залута, као да не може сасвим да отпутује. А у ствари живи он у сликама својим и то је истина... И он раније беше стално између завичаја и Београда.

У Београду, осмог јуна, 2017. године, ово беше 36. изложба нашег сликара Милоја Миће Веселиновића - Тарског. Да се подсетимо: рођ. 1953. у Солотуши, на оној страни Таре, иза Бајине Баште... Завршио је ликовно образовање на Вишој педагошкој школи у Београду, у класи Свете Лукића, Милуна Митровића, Сотирова и других... Један период је предавао ликовно деци у школи. До ове изложбе, излагао је и у Београду и по осталим градовима у Србији... Изложено је преко 900 слика уља на платну и више од 1500 акварела... Известан број слика је отпутовао у: Холандију, Немачку, Пољску, Швајцарску, Америку, а велики број власника је у Београду, Новом Саду, Нишу, Смедереву, Бања Луци, Бајиној Башти... А, има једна посебна слика у кући поред мора у Елади, на острву Евија (код мојих Наташе, Димитриса и Ангелоса), а име јој је "ЗОРА НА ТАРИ". Грци шетају поред мора и кад су врата отворена замоле да уђу, да је погледају. А прошле зиме, док је одсјај ватре ишао према слици, моја кћи проговори: "Кад се некад ујутро пробудим ОНА ГЛЕДА У МЕНЕ и веруј, док се не расаним, помислим да се будим на нашој Тари или у нашој кући старој поред Дрине, а са Таре ЗОРА СИЈА."

Уочи лета 2019. сликар Мића је донео само једну слику - акварел старог Београда, да учествује на изложби у Скадарлији, а она је једна од сто акварела, које је он претходно излагао са осталим сликама, претходне године у Београду, а овде приказујемо његову слику водопада који се слива у Перућцу, у Дрину.

На овој изложби, у Скадарлији Ужичани приказаше младе сликаре и уметнике, неких новијих врста уметности. Посебну пажњу је привукла слика Јелене Тијанић Савић.














На истеку 2018. године изашла је моја нова књига "ДУГА НА НЕБУ, А СРБИЈОМ ТЕКУ СВЕТЕ РЕКЕ", која је наставак претходне "СРБИЈО МОЈА СТРАДАЛНА У ХРИСТУ ВАСКРСЛА", а обе говоре о нашем завичају, добрим делом, као и о нашим прецима, а говоре и о Србији нашој каква је била, каква је сада и каква ће бити.

                Нада Дринска, новинар и писац

Клуб "Коларац" у задужбини Илије Коларца у Београду

У задужбини Коларчевој, у Београду постоји Клуб Коларац у простору који се лако прилагођава одржавању разних културних догађаја, било да су то сликарске изложбе, мини-концерти (као што раније беше свирана џез и блуз музика за опуштање), књижевне вечери комбиноване са гитаром и староградским песмама, који прате поезију... Ту је и стари клавир, још увек употребљив и наштиман, а на зидовима су окачене стара виолина и плакати раније одржаних вечери...
Све то, бар за Клуб Коларац, осмисли наш домаћин Славиша Гацић.
Иначе, у данима без ових догађања Славиша једини у Београду осмисли клуб и за младе и за старије... Тамо ћете видети студенте (зато што су у близини Филозофски факултет, Математички и Филолошки,...), а близу је са једне стране Студентски парк, а са друге Кнез Михајлова улица, до које се долази кроз улицу 1300 Каплара, а напред од главног улаза за Коларац, стиже се до Калемегдана. Овај део града , после оснивања више факултета , постаде Универзитетски део наше Престонице . Тако се , одавно , изједначи , са Већим  градовима Европе . И временом  наши факултети посташе познати у околним државама...
Клуб Коларац је испод самог овог великог здања, Коларчеве задужбине (некад је био подрумски део, док сада су, испод, дивно сређене просторије корисно искоришћене)... У Клубу Коларац се можете одморити, наручити јело (углавном од здравијих намирница) и попити пиће и обавити припреме за наступе у горњим - мањим и већим салама (концерте, углавном, и промоције којима присуствује већи број гостију. А и обичним данима сусрешћете у Клубу и студенте пред испите и после испита и старије, професоре, који су некад били студенти...Једни другима не сметају , чак се поздрављају са пуно уважавања...

Промоција моје друге књиге

ДУГА НА НЕБУ, А СРБИЈОМ ТЕКУ СВЕТЕ РЕКЕ

Минуле св. недеље, 16. децембра, 2018. лета, одржана је у Клубу Коларац несвакидашња промоција моје друге књиге ДУГА НА НЕБУ, А СРБИЈОМ ТЕКУ СВЕТЕ РЕКЕ, несвакидашња утолико што је наставак прве књиге СРБИЈО МОЈА СТРАДАЛНА У ХРИСТУ ВАСКРСЛА, и што један део гостију, односно публике, која је присуствовала, беху личности из моје прве и друге књиге, а неки само из друге. И у првој и у другој књизи слажу се моји новинарски текстови и путописи, а и репортаже при повратку из града Београда, а има у обе књиге историје српског народа из мог истраживачког рада, посебно из ранијих ратова, међуратног и послератног стања. Кроз књигу, кроз све ово су мисли и фотографије нашег већ благопочившег патријарха Павла и то баш његово учествовање у неким догађајима и стално његово кретање међу нашим народом. Посебно су актуелни и у првој и у другој књизи догађаји на Косову и Метохији, који су наша стална бол и мој боравак међу људима доле и враћање у Београд...
Најстарији гост, који ће доћи на промоцију испред војске српске беше пуковник у пензији, Јово Радовановић, који у мају следеће године пуни 98 година живота, 70 година новинарског стажа при војсци, изненадиће све присутне својом још увек бистроумношћу и изаћи ће, да се обрати осталима, одложити штап и стајати усправно, као да је онај млади војник и као да никада није престао да буде војник.
Међу присутнима је било доста чланова најстаријег Завичајног Удружења Ужичана у Београду (1923)...
Учесници у програму и моји стални сарадници су млади књижевник и песник Ненад Плавшић и Андреа Ивановић, доказ да није истина оно што неки у Србији говоре, да нису заинтересовани млади за стару српску историју и да се неће наћи међу старијима када се овакве промоције одржавају.  А Елена , наша Рускиња свираће гитару и певати из душе , нестварним гласом српске и руске песме , што све нас у срце дирнуше...                                       

Гост на промоцији је била млада докторка Ђурђа Вукићевић, која је праунука једног посебног лика из моје књиге, која носи њено име - Ђурђа Вукићевић (јер је баба Ђурђа преживела некадашње муке на Косову и њен син деда Ђурђе данашње, кога су Шиптари извели на стрељање, али је он пао пре него што је био погођен, а остале Србе који су живели поред Пећи су све пострељали), тако се понавња наше Косово данашње и страдање Срба који доле живе и све их је мање. Тако је моја књига и овог тренутка данас актуелна и биће и у будућности, јер о Косову се увек мора причати и када ратови престану, да се не заборави. Иначе, да подсетимо, један од главних уредника књиге је руски пуковник, козак, Владимир Александрович Бабошин, који је превео неколико делова из књиге и који ће бити објављени у идућем броју петроградског Алманаха. У књизи се посебно говори о вези православних цркава, наших и руских, и како смо нашом вером све више и све чвршће повезани.
Остале интересантне ствари прочитаћете у књизи, која се већ налази у црквеним и државним библиотекама, а посебно у библиотеци Факултета Безбедности у Београду. О књизи ће причати и млади и старији када буде читана, јер у њој је истина о страдању српског народа, који се и сада бори да у миру живи на овим просторима.

                                    

Нада Вукићевић, Дринска, Београд 2018.

У време кућне Славе МАЈЧИНЕ Девојачке,Св.Марка.  ( А мене роди у мужевљевој кући , мог оца , на Аранђеловдан ...

МАЈКА
Отишла је одавно...
Висока и благог погледа
Изгледало је као да ће се вратити,
заједно са Ластама,у Пролеће...
Неке птице свезналице,
као да се људи не боје,
зауставиле се на грани оне јабуке-румене,
што миришу кроз кућу,кад их пронесеш,
У Октобру...
Мајка је "отпутовала",
А лишће је засуло,стазу,којом се удаљила...
Није рекла да ће се вратити,
НИЈЕ НАС ЗАГРЛИЛА...
А ми смо је чекали сваке јесени,
Сваког Октобра...
А данас је и први Дан Мартовски,
Било је и сунце после зиме,
Дан када смо оца испраћали....
КАО ДА ЈЕ ЗАСПАО,када су га однели...
Мајка није плакала,
Тужила је полако,нагнута над главом Његовом,
мислим да је све Он само чуо,
затворених очију...
НЕШТО МУ ЈЕ ОБЕЋАЛА...
ЗАТО СЕ НИКАД НАМА НИЈЕ ВРАТИЛА...

Песма је посвећена Свим Мајкама....

Шифра: Мост на Дрини МАЈКА
Отишла је одавно...
Висока и благог погледа
Изгледало је као да ће се вратити,
заједно са Ластама,у Пролеће...

Песма је објављена у заједничком Међународном Зборнику у Смедереву...Н.Л.В.-Дринска.

Књиге путујуће

(63. Међународни Сајам књига у Београду)

Добро је да се Међународни Сајам књига у Србији, у Београду дешава већ 63. пут, када остали сајмови, скоро да се прекидају, па се неки од њих ипак настављају, знак да Србија живи и да није раскрстила са својом прошлошћу, а самим тим ће отићи и у будућност. Књиге као да допутују из разних држава, из Србије васцеле у Београд, као да се саме крећу и радују како ће бити изложене у великим халама, у штандовима, на полицама, јер то им је једино годишње окупљање на светском нивоу и биће виђене од разних народа који још увек воле књигу, слично нама, значи и свет не нестаје, не престаје...
Ове године нисам била само учесник, као новинар који ће извештавати са Сајма Књиге, као што то чиних раније, успела сам да изложим своју књигу на штанду Пилотовом, који кад престаде да лети, кад му неправду учинише, одлучи да се бави књигом и да се сваке године дружи са људима који пишу књиге и то му посташе пријатељи. А, главна мисао његова, после летења, би да треба да учествује у одбрани нашег писма "Ћирилице", јер многи, иако нам је и службено писмо, писаше књиге на латиници...
Ове године се на Сајму дешаваше добре ствари по нашу омладину, која је задњих година тежила да оде у иностранство и тамо прода своје знање или да заради добре паре, а тамо су углавном после и остајали, неки до пензије, неки се враћаше кад тамо дочекаше пензију, а неки остадоше да почивају у туђој земљи. Подсећали су ме због тога како су наши ишли даље од Србије, али не трбухом за крухом, већ као војници, да и даље од Србије одбране Србију. Тако су неки од њих гинули и преко границе Србије и њихове хумке тамо нађосмо. Поносимо се с њима, а ове године на Сајму смо и евоцирали јунаке изгинуле у свим ратовима, били су и штандови посвећени нашој војсци и у овом рату, последњем.
Једног дана задржах се на штанду за Дијаспору и тамо је говорио и промовисао заједно са нашим људима своју књигу човек који је некад отишао да буде учитељ српској деци, јер у оно време макар наша деца која су се рађала у другим државама, јер су њихови родитељи радили тамо, добијала су учитеље из Србије, да не иду само у школу тих држава, него да поред тога имају и часове свог матерњег језика и да знају шта уче деца у Србији. Тако су они могли и ако се врате са родитељима да знају како је било у њиховој домовини и док су они тамо ишли, у оне школе, и одрастали тамо далеко
Данас, међутим, одавно је престало то у другим државама, наша деца се рађају и једино захваљујући својим родитељима, који не дозволе да наш језик начисто забораве, науче свој језик поред страног, који имају у оним школама. Учитељ ондашњи, Живко Марковић, био је послат испред државе у француски део Швајцарске и учио нашу децу. На овом Сајму објавио је већ другу књигу, јер је после тамо и онда истраживао још од раније историју кад су наши људи давно одлазили у Швајцарску. Дознао је и неке дивне ствари о нашим швајцарским пријатељима и причао нам је из своје књиге како су многи Швајцарци волели Србе са којима су тамо радили и живели и да није само био Арчибалд Рајс наш пријатељ, што се овде углавном зна, рецимо, Вирџил је написао најлепшу песму о Србима, а била је тема о повлачењу Срба преко Албаниј, јер он беше погођен нашим страдањем у Првом светском рату и посебно у том периоду нашег повлачења, тако да рече наш Живко да он је постао у оном времену велики пандан Арџибалду Рајсу (а обојица беху Швајцарци)... Наш Живко Марковић рече да и тамо постоји пуно гробова наших необележених и да када би се ми заинтересовали, Швајцарци би радо пружили помоћ да се ти гробови есхумирају. Живко још рече: "Ако будем жив, после ове две књиге, имам намеру да истражујем и да пишем и замислио сам да завршим са пет томова..." Ми, присутни, пожелесмо му дуг живот и обећасмо да ћемо покушати у нашој Србији да му помогнемо да настави свој рад у швајцарском делу Француске.

Другог дана на Сајму књига наиђох на двоје младих студената у белој кошуљи и блузи за штандом Економског факултета Универзитета у Београду. Двоје младих су били Алекса и Анастазија, тек на првој години факултета срећни што ће имати прилику да на овом факултету, ако се буду потрудили уче као што се ту учило и раније, али показаше ми часопис факултета у коме све беше речено, а писали су га студенти и планирали како желе да им се одвија њихов факултет.

Осмишљена је предња страна, прво стоји факултет, па економија, па култура и друштво, па занимљивост и забава.

У њему пишу и студенти који су имали просек 10 и као награђени могли да оду у Лондон и да сазнају да није само светска економска криза у Србији, него и у другим земљама света. Усавршили су још језик и сазнали како ће кад се врате у Србију да искористе њихове добре идеје и како ће да наставе да помогну да се економија у Србији обнавља. О томе је посебно писао Немања Косановић, а уводну реч дала је Нина Мијатовић, уредник часописа, што овде открива нама у Србији, претпостављам да нико о томе досад није ни знао, па ћемо цитирати: "Драги средњошколци, да ли знате да је први аутомобил направљен 1886. године? Да ли знате да је годину дана касније Никола Тесла патентирао наизменичну струју? Да ли знате да је интернет настао 1969. године? То су само неки од изума који су променили свет. А, да ли знате ко ће мењати свет за само неколико година? Ви. Пред вама је период доношења битних одлука, који ће значајно утицати на вашу будућност и зато пажљиво бирајте, јер није свако знање исто..."
Наравоученије: Студенти Економског факултета моћи ће да оду у друге државе, на дошколовавање, или допуну знања и онда ће се вратити у своју Србију, да предају средњошколцима, што досад није био случај, ако су одлазили и углавном најбољи студенти, више се нису враћали, остајали су тамо да своје знање преносе, а Србија је остајала као тужна мајка која своју рођену децу испрати и зна да се више неће вратити, бар не за њеног живота.
Трећег дана нађох се испред факултета Безбедности, и тамо беху млади студенти. Приметих једну посебност, на штанду факултета Безбедности, онај млади момак имао је очи посебне и видео је њима даље и у далеку будућност, а истовремено је био ту и сада, могао је да говори и запажа све што се дешава у већем окољу у хали. А једном посетиоцу који га упита: "Како се одлучи за тај факултет, зар му неће бити тешко?", рече: "Ја сам желео само ово да студирам и није ми нимало тешко."
Схватих да је добро што наши млади могу да остваре своје жеље, за које их бог определи, да се упишу на жељене факултете, а схватих и још нешто: да они неће одустати од оног што су кренули да студирају.
Четвртог дана кретох у доњем делу једне хале дубље унутра и зауставих се испред једног штанда посебно опремљеног, али скромно. Испред мене стајала је и прескромна дама која рече да јој је име Мара. Ја се окретох лево и приметих таблу на којој је стајало: "До њих иде бесплатна инфолинија 0800115-116" и Мара ми рече да је она овде јер ради у Установи за старије и тамо је писало: "Запослених преко 1100, а преко 12000 корисника..." Беше то штанд Установе Геронтолошки центар Београд, који се развија уз подршку Министарства за рад, запошљавање и борачка и социјална питања. Запослени у Установи су стручњаци из разних области који брину о корисницима услуга. А, посматрајући Мару, имају велико искуство, да би се посветили старијима. ХВАЛА ИМ. Седиште информационог центра за старије је у Краљице Наталије 52, 11000 Београд, радним данима од 08 до 20 часова, суботом од 08 до 13 часова, а емаил: infocentar@ugcb.rs.

Промоција на Сајму, на штанду Културног Центра Београд (у сарадњи са Ћирилицом) који је држао пилот Милорад Ђошић, у хали 4, још пристизаше неке књиге, као и посетиоци - створи се гужва, а пре промоције добих књигу од борца из овог рата, Светозара Лазаревића и прочитах је пре него што се деси ова промоција. Ђоша ме пита да ли сам прочитала књигу, а кажем: "Прочитах је". Аутор пита "Је ли тешка?"... Мој одговор је гласио: "Ма, мени није, али теби беше тешко, борац"... Касније ће борац само објаснити како је издржао оне муке: "Ја сам се одвајао од тела, одвојим мозак и одох горе..." Рече још да мало ублажи оно што му се дешавало, да би се мало нашалио,:" Ја никад не носим своју слику са собом, наша слика је код других, а Бог носи наше име..." Да би неко разумео борца и његову књигу треба да је прочита са пуно пажње и негде сам и да размисли и о другим нашим борцима који преживеше уз Божју помоћ или који се из овог рата никад не вратише, да размисли како још увек постоје гробови отворени птицама грабљивицама тамо на Косову, које сам и сама гледала и нисам могла ништа да учиним да их затрпам и нисам била сама тада, били смо ми који смо то запамтили и у овом рату и који све борце наше разумемо, па и овог. Да би неко разумео како је  једна младост ишла у свим нашим ратовима, несебично се давала, за Србију, морао би да престане да заборавља брзо шта је било, а борац научи да живи само са Богом и једини од свих данас на Сајму мислим да је знао шта је Бог и шта је љубав.

Сретох при затварању Сајма девојчицу Николину која седе поред мене у штанд, беше један од најмлађих посетиоца сајма, рекла ми је да је трећи разред, показала ми је купљене књиге и рекла да свира кларинет и да ће ме позвати кад буде учествовала у једној приредби. Рекла је да се уморила тражећи књиге за себе, са мајком, али да је ипак задовољна што је била на Сајму књига.

Ове године не беше затварање званично Сајма као што је било раније, ипак песници поете су одржали на свој начин, песнички маратон при затварању у недељу, а ја проведох већи део времена до затварања на штанду Културног Центра Београда (у сарадњи са Ћирилицом). Тамо беху изложене моје две књиге, прва и друга... Друга књига још увек говори о борцима са Косова, из Босне, из Републике Српске, а говори и о онима од раније, као и прва, али је дуго чекала да финансијски будем у могућности да је штампам, а за њу на крају дадоше донацију баш борци и још понеко из завичаја, као и књига борца Светозара Лазаревића не доживе да је пуно њих загледа и примети, а Светозареву књигу ипак узимаше малобројни посетиоци на њеној промоцији.

Некима је и поклањао, а сам купи књигу о женама пилотима, о свим женама пилотима, о хероинама пилотима, која је продавана на штанду, а у мојој књизи постоји као и у тој великој књизи жена најмлађи пилот, беше у другом светском рату са 16 година ратни војни пилот-Јелена Опачић . Познавала сам је и није ми лако испричала своју причу...

Нада Вукићевић Дринска

Свечаност при додели сабљи, пиштоља и бодежа најмлађим официрима (потпоручницима) испред Скупштине Србије

Присуствовах свечаности, коју доживеше грађани Београда и Србије васцеле, 8. септембра лета овог 2018. и ово је мој извештај народу српском, јер се деси поново величанствен дефиле најмлађих српских официра... Би то, обновљена Српска Војска, а десише се и сузе радоснице, јер Војска Српска би скрајнута и кружише приче, већ дужи период, да ће бити укинута. 

Присуствоваше томе и председник Александар Вучић и остали државни представници, министри и верски веродостојници, а бога ми стигоше и гости из страних држава, да сутра не би било дезинформације у неким гласилима да пуштамо мирно да нам се Србија до краја распарча. Најмлађи официри из класе 139 показаше како су успешно завршили Војну Академију, заслужено добили признања и чинове, и најбољи међу најбољима добише награде као што су некад добијале наше војводе, који су са истим ентузијазмом, онда, млади, одлазили у школе војне, да се припреме за одбрану Србије.

Дефилеу је присуствовао и главнокомандујући генерал Диковић и заједно са председником извршио смотру, а пристигли грађани, пристигли родитељи из целе Србије поносно су стајали као да и они заузеше став "мирно" и сви присутни, чак и деца, издржаше оно време без жалопојки у веселом расположењу. Свирао је и "Марш на Дрину", музика која је покретала ондашњу војску нашу и када су одлазили у бој...




























Међу младим официрима био је и Милија Тешић, један из моје родбине, кога сам као малог издвајала по озбиљности, као да се већ онда знало да ће постати озбиљан војник.

Нада Вукићевић Дринска

Любомир Люба Манасиевич на Вербной, часть 2