Божји дарови у уметности нас окренуше једне према другима. Све остало је ишло лагано и Иринин превод са српског на руски стихова битне, књиге Гордане Опалић и Сашин глас пун јачине и лепоте, као да долази из облака, из неба које се плави над Београдом, и Татјанин плес, нестваран, и Владимирово читање поезије на течном српском језику. А онда ненамештенок потече књижевно вече српских писаца и сликара, који поред изложених слика пустише поезију да тече из душе. Наш Ненад "српски Јесењин", скоро да престаде да буде преводилац са руског на српски и обрнуто, јер смо сви, скоро све разумели...
Остала догађања у Београду, исписаће наше сестре и браћа Руси, која и снимаше, и радоваше се заједно са нама, а и наш Иван, који не пропусти да сними ниједан битан тренутак... Фотографисали су и наши Срећко и Мирјана.
У цркви Александра Невског текла је вечерња молитва. Тамо смо осетили у дубини душе наше јединство Православно, љубав која се не пише, не чита, која је ћутња и загрљај још један за срећног пута.
Н. В. Л. Дринска
