" Све моје јесени су тужне..."

                       ИЗВЕШТАЈ ПОТОМЦИМА  У  СРБИЈИ И РАСУТИМ  ПО СВЕТУ
( Летња и јесења догађања 2016-те)

У Србији нашој имамо чудну наваду , у Јесен певамо песме тужне , а оне тугу разгоне...И због наших , само наших обичаја , неки силници би да нас промене , да своји више не будемо , да не памтимо , да не певамо и кад нам се не пева , да понос проспемо и само повијени ходимо , и ћутљиви стално , да главе не подижемо , да никог у очи не гледамо ...Е неће моћи ! Бога има и то нашег Православног ! И ПРАВОСЛАВЉЕ и СВ.Саву би да нам укину , јер Писменост би тако у Србији престала ...Ипак Бога има и све се регулише ПРАВЕДНО...Зато сам ја стално међу Народом мојим , међу децом коју би опет да нам побију НЕВИНЕ као у свим ранијим ратовима ,

зато нам изнова руше Манастире и Цркве у којима Њихова душа МИРОМ МИРИШЕ... Не воле "они" да чују како нам се Паметна деца рађају и мали проговоре и проходају и запевају...Зато нам ИХ отимају , краду нам децу и ту нам још јача одбрана треба...

 Зато овај извештај започињем по доласку у Београд , где се радовах са најмлађом у нашој фамилији , пошто је дуго не видех , а Она већ пуже ,хода ,игра , прича и граби књиге од сестре старије да их сама прелиста и на Реу ( куцу ) се љути јер јој смета , при сваком Њеном науму... 

 Моја сестра ( Тарина бака ) је прерано отишла и не може да види како Тара брзо расте и често јој сличи и овако мала а волела је и ону песму : "Све моје јесени су тужне..."
   ТАРА ПЛАНИНА ЈЕ МОЈ ЗАВИЧАЈ...И ЗЛАТИБОР...И ЗЛАТИБОРСКИ ОКРУГ...
   

У мом јављању са терена ,исписујем сваке године извештај са терена , за новине електронске ,ове друштвене , папирне новине све мање штампају , често не пишу о нама  и животу нашем заједничком , јер ми живимо у Србији нашој све више САМИ ( свако за себе ) , као да се то може ? И најближи нам се разишли , па "немају времена"...
Заовине су најдивнији део Таре , сад имају и акумолационо Језеро које је бистро и тиркизне боје ,помислим задржало је ону Дринину боју , када су је преградили ...Проведох макар недељу дана код моје Косане у Јездићима који су изнад самог Језера...Ту још у близини живе наши планинци , а неке сунце измами из долине и крену тек после зиме ...Почели су да примају и госте ,туристе које привлачи ова природа и дивља лепота , која се очувала највише на висинама преко 1000-ду метара...Спавамо у оној малој старијој кући , дрвеној ,мали прозори , на њима чипкане завесе , изнад шпорета "домаћица"...Тако је некад било у нашим планинским кућама...Косана ће сама да откује косу и да покоси траву коју ја не могу да покосим електричном косилицом...У близини њене старе куће има једна стара шљива и при једном заласку сунца открићу , пратећи сунчеве зраке ,у врху стабла ,пре него почињу гране фигуру једне девојке са црном сукњом ...Тара има и своје Тајне ...Понекад их откривам , јер планина одлучи да ми "исприча" неке истине Њене...
У Вежањи , где долази Ракетин минибус који један дан одозго превози бесплатно путнике (петак) превозио је ђаке ,али сада у школи ни једног ђака више нема , само један бивши ђак сада ради са шумарима и он силази на једној станици а после се појаве из шуме поред пута неки старији људи који још духа пуни и живота путују до Бајине Баште и причају приче старе а добро су обавештени и о данашњој ситуацији...

У Београду крај септембра 2016.                                          Овај путопис се наставља...
                                                                                                  https nadadrinska.blogspot.com

Ода сликарима у Србији...

           СЛИКАРСКА  ДУША  ЖИВИ САМО АКО ЈЕ СЛОБОДНА

Одавно пишем ОДУ нашим сликарима...Сликари обично долазе из ПРОШЛОСТИ , окрзну САДАШЊОСТ , и похрле у БУДУЋНОСТ...Не знам да ли је то ико до сада приметио ? Овај редослед у Сликарству,па и у осталим гранама уметности ( књижевност , музика...)Углавном ово троје , као тројство у Православљу , не може једно без другога...

Сликарева душа живи , само ако је слободна , тамо у Њиховом свету , између стварности и снова , у бојама које им природа несебично поклања , у нематеријалном , често их Бог дарује радошћу , остају често душе чисте дечије...И кад имају своју децу , броје их често , заједно са сликама , помешано , јер прво им се рађаше слике , па су то њихови Првенци , дечији...Сликарева душа се сама никад не смирује...Имала сам сликаре Пријатеље чија је Душа одавно починула... И ово многи не приметише , враћају се кроз своја дела , непрестано , или их угледам на местима , ( не само с вечери , него и о подневима ) , како сликају ,досликавају нешто пропуштено ...Можда се то само мени , причини , или их жељом призовем , да летњих месеци дођу и они у Планине , и да и своја платна распростру у нестварној лепоти ...После ће их савити и вратити у градове , да кажу слике , како је многим уметницима ,планина постала прибежиште и духовно и културно...

Сликари су постали једни другима пријатељи ...Некад су деловали усамљено...А једном сам замолила два сликара ( различитог стила сликања ) да насликају слике заједно ...И успело је ...Овде имамо две сликарке које излажу заједно и то им није први пут...Посетиоци ове изложбе и љубитељи сликарске уметности имаће прилике да виде не само старо у сликању него и новине , досад невиђене , које су упућене као ЗОВ Будућности ,да пожури , јер времена су поново тужна ...А сликари су и некад учествовали , као и сада , на свој начин , да се благо културно одбрани... Вечерас излажу : Виолета Ђурђевић и Марија Лесен...

Нада Лукић Вукићевић-Дринска

(новинар и писац) 

23.септембар 2016-то Лето у Београду

 

 

 

Отишао је август лета 2016-ог...

        ДА ЛИ ЋЕ ЈЕСЕН БИТИ СУНЧАНА ?

Још увек у Завичају , а престале су и оне тужне кише ...Чујем се често са нашима у Београду , а посебно се дописујем са мојим милим у Елади...Волела бих да су стигли овамо после дуго времена...А надам се да ћемо ускоро организовати изложбу на Тари мог Побратима , сликара Милоја -Миће Веселиновића Тарског ...Из моје собе ,кроз завесу види се ДОЛАЗАК СУНЦА ...Кућа је најстарија у овом крају , а чувам је од заборава...Волим да се нашалим са мојим пријатељима ,који први пут , овде долазе , а можда и није шала , пред сан те једна топла рука помилује ...Бака се Мила звала и мила је била , а молила је да кућу сачувамо... Косанине руже ( наранџасте , добих их на поклон од моје Косане ) , сад цветају цело лето ...И мамин жути "Јаблан" цело лето цвати...

Ту је и недовршена фонтана од Дринског камена...Мостић који је прошли пут поправио мој син ...На тераси стари Прабабин сандук и старе столице...На жици пешкир који је увек највише волела моја Наташа , а девојчица је мала била када смо га купили...

Сунце ће напустити већ сасвим расцвале руже , напустиће и нашу башту и заћи доле , преко Дрине ...А Брезе ће , наше задржати два зрака , као да не могу да их пусте да оду ...Ипак ће отићи испод ораха путем према Дрини ...

А пре него се поздравих са Сунцем ,предходно се поздравих са мојима драгим у Елади ( на овај начин ) .

У НАШОЈ ЛЕТЊОЈ КУЋИ  Наставе да светле Иконе и неупаљен фењер на Ћулсији која  је од Белог Храста ,( и све греде које кућу држе) , које је деда секао изнад Манастира Раче и довукао овде , давно , кад је кућу зидао ...

У Бајиној Башти , у Веизовићима
Почетак септембра 2016.                                         nadadrinska.blogspot.com