Ужичани у Београду ...

УДРУЖЕЊЕ УЖИЧАНА У БЕОГРАДУ ...

Траје од  оне међуратне године 1923.и Прво је те врсте , чланови Његови постадоше људи Златиборског и Тарског Округа и дела Подриња...Углавном је то Западна Србија ,коју само Дрина одваја од Источне Босне...Тамо се рађасмо ( Планинци и Планинке),па и дан данас се разликујемо и коначно схватамо да се не стидимо своје различитости , која није ништа негативно , него већина наших Предака постаде понос земље Србије , добар део поклони Србији животе ,( не жалећи)...Сети се мајко Рођена...Они који не беху војска наша постајаше умни људи спремни да несебично своје знање предају младима и срећни доживеше неке године као научници , професори и "пуно ликова " у једној особи , подједнако способних!!!

( Миленко Мисаиловић, ових дана га често спомињемо и причамо и оно што о Њему упамтисмо ,још за Његовог живота , па увек допуњујемо још неиспричаним ...Тако ћемо изгледа сваке будуће године имати још нешто што не рекосмо...)

Неких година се ( као да то постаде мода),почесмо разрођавати , напустише Удружење Ужичана ,Ариљци ,Бајинобаштани,Сјеничани,Заовљани и тако исцепкани почеше једни друге у госте позивати...Ипак  ове године поново се окуписмо за Славу Ужичана у Београду - Цвети...За необавештене , окупи нас поново под исту капу председник  Завичајног Удружења Ужичана , др.Милош Туцовић који је срећан кад нас има више ( а поготову како нам се све више прикључују млади)

Слава је код нас Срба ,враћање коренима сећање како смо се окупљали поред Огњишта (Планинци то најдуже памте , ону ватру и дрво како пуцкета , оне приче које су ближе истини него легендама )...О томе је говорио и наш Миленко Мисаиловић ,када се враћао у детињство :"О Огњишту и о Сенкама око Огњишта и о употребљавању маште " и како је то онда "даровитост"...Приказан је део филма о Миленку Мисаиловићу ( одмах после наше Славе-Цвети), у Удружењу Књижевника Србије , у Француској 7.Беше то Позоришно и Књижевно вече о нашем првом "венценосцу" ( носиоцу сребреног ловоровог венца)...Говорише о Њему као о позоришном Монаху , а после смо слушали Његов глас " Позориште је нужно , што је ближе животу то је неопходније ..." А о мајци : "Мајка је имала обичај да нас не присваја...Остајао сам у другим кућама , често сам и преноћио са другом децом..." То је назвао :"СНЕВАЊЕ ПОРЕД ОГЊИШТА ..."

У Београду ,24.и 25. априла

Лета 2016-ог                                                                  Нада Вукићевић( Лукић-Дринска)

                                       

                                                 новинар и писац

Април у Београду ( Једнодневни излети ван Главног Града) 2-ги део

                 ЛАСТИНИМ  АУТОБУСИМА НА ЈЕДНОДНЕВНИ ИЗЛЕТ

                ( Посета Манастирима Хопово и Крушедол и Сремским Карловцима)

Ми из Општине Стари Град -Београд кретали смо ујутро око 8 сати у понедељак 18.ог априла 2016. испред Скупштине (негдашње Савезне)...Било је четворо задужених за путнике у нашем аутобусу: Немања , Петар , Марта и Мирослав...Њихова брига , ( посебно о старијим ) , била је дирљива...Раније сам одлазила у посету баш тамо ,али ово сада ,беше једно ново искуство , могла бих рећи ,додатна сазнања , која учинише да будем захвална , нашем младом водичу - Марти , која већ постаје професионалац ,самим тим што има осећај кратког ,а потпуног , говорења ,овог пута не пропусти да каже ништа битно о настанку оба Манастира ...Говорила је о породици Бранковић ,како је Ђурђеву породицу задесила несрећа када су му у Турској ослепљени синови Стефан и Гргур , на сам дан УСКРСА 1441.год.Иначе деспотов зет је био Султан Мурат Други...Стефан се вратио у Смедерево , али је морао да напусти земљу 1459. кад је пао град Смедерево...Зауставио се у Албанији, ту се ожени хришћанком Ангелином ћерком једног великаша...Имали су троје деце : Ђорђа, Јована и Мару...Ђорђе ће , касније постати Владика Максим...А Стефан ће умрети у Фландрији 1476.год у граду Београду...

Ово је само део што нам исприча наш водич , предивна Марта...

У Хопову постоје завештане књиге и писма Стефана Немање ...( Чувало се све битно повезано са нашом писменошћу ,културом и историјом....)У Манастир са задње стране уђоше кроз три прозора, три светлости , јер беше мрак ,а напољу облачно...

Манастир Крушедол затекосмо у обнови ...Поправљани су зидови које вековима невреме уруши ,али Иконе су заштићене и још увек исијавају ону светлост,стоје и високо око улазних Двери са обе стране ,као да дочекују све путнике и као да им се радују...

У Сремским Карловцима стојимо на Тргу и док слушамо нашу Марту поглед нам иде високо на Саборну Цркву , и тек сада ћу запамтити како је ово прва Црква код нас грађена са два Звоника ...Поред ње је и зграда бивше Патријаршије...А на Тргу је и чесма доведена далеко из брда ,када су једном давно у Сремским Карловцима воде биле загађене...И сада о Њој легенда постоји...Али треба доћи макар једном још у ову чаролију и умити се истом водом овом и Ње се напити...И данас ђаци улазе ( ту у близини) у Гимназију у којој је Бранко Радичевић учио...А на своду , горе високо испод Крста пише : "Браћа Анђелићи Српском Народу",на улазу лево стоји табла ,на којој пише како је постала Гимназија и када и како је данас ...

     

Било је као да испред Гимназије ,оживе она глава , да из левог ока кану једна суза , и као да у мислима обависмо један интервју , кратки у хладовини оне Тисе...После смо сви из 8 Ластиних аутобуса имали бесплатан ручак у хотелу Дунав на Дунаву...Две пријатељице са Дорћола поново су провеле дан заједно после више година ( Соња и Шехерезада ) пошто се ова друга вратила да живи на Дорћолу из Париза...А најстарији брачни пар међу нама ,беху најживахнији (Он -88 година ,бивши судија а Она -83 .анестезиолог у пензији)...Рекоше да су срећни јер имају пуну кућу деце...

   

И у 17 ч са пуно утисака 

18.априла 2016.вратисмо се у Београд                        nadadrinska.blogspot.com

Април у Београду...( И...једнодневни излети ван Главног Града...)

НАШИ  АПРИЛИ...

Били су и тужни  и распевани...Понекад су кише лиле данима из мутних облака , а понекад је Сунце надвладавало кише и дуго грејало над Београдом као да не жели  да се повуче...Овог лета ( Преступног-2016-ог) заустависмо неке тешкоће ,трудимо се ружно да оставимо иза себе , али као да ,још увек не умемо,као да смо , још увек , сами међу собом , посвађани , сад кад се неки други непријатељи повукоше и можда још , делују само понекад ,издалека , ми кривимо најближег свога , оног слабијег , на коме се увек "кола сломе"...Када ћемо научити?...Довољно је било бола...Трпели су они који нас највише воле и стрпљиво се надају и чекају...А требало  да се радујемо ,што нам се деца ( најдивнија ,најпаметнија ) здрава рађају ,што нам се народ у цркве враћа и духовнији постаје ...У недељу (пре два дана , беше )...Ишла сам у Марину на Дорћолу, на Дунаву...Гледала сам чамце , укотвљене у Заливу...Само су Кајакаши веслали по реци ...Аласи речни седели су замишљени и тек се присетише какав је некад био улов на Дунаву...Нису дошле на обалу неке особе , драге ,блиске...Помислих да ћу их тамо срести ...Остали сви беху љубазни и гостопримиви Маринци , као и увек ...По Дунаву су пловили теретни бродови...

Касније , у недељу  , у близини хотела Балкан , Анђела је свирала виолину , у њеном погледу нека туга...Чим засвира све је рекла Њена Виолина , а прсти Њени пребираше по жицама као да се играју...Беше она обучена ,модерно ,прелепа ,као нека дама , што своју прерану зрелост покуша да сакрије под шеширом...Ипак Стара виолина у загрљају Њеном одагна сву нелагоду...

Наставиће се...                                                                                     Н.В.Л.-Дринска