Они који не напуштају своја Огњишта....И Они који су тренутно избегли...

             КАД  ПОЧНУ ПРИЧЕ  О  ГОДИШЊИМ ОДМОРИМА...

У Србији и у Београду,тражим оне текстове које похраних у  рукопису,сложене по повратку са мојих путовања са Југа Србије ,односно тамо сам боравила јужно од Ибра и НАЈЈУЖНИЈЕ,МЕЂУ НАШИМА КОЈИ НЕ НАПУШТАЈУ СВОЈА ОГЊИШТА...Тамо сам "плакала" заједно са Монасима и Монахињама српским,(а да нам се сузе не виде)...Писала сам и о Нашима који су избегли у Србију према Београду и неким другим СЛОБОДНИМ деловима Србије...Прелазила сам Дрину и на левој обали писала о страдалим Нашим,посебно о ДЕЦИ која су убијена у Кравицама...Ранијих година стално су сакривали те податке о Њиховом бројчаном стању а сваке године се "увећавала"цифра погинулих одраслих Муслимана у Сребреници...Када ћемо закључити Ову Истину?Зашто пуштамо Потомке наше да забораве?
Кажу ми неки:"Не причај више о томе,не пиши...Треба да идемо даље..."Не могу да заборавим Бадње Вече и Божићне Празнике што уз Благослов ,Његовог Преосвештенства ,Владике Рашко-Призренског и Свег Косова и Метохије-Господина Артемија , и уз Свећу Воштаницу ,записах неке ИСТИНЕ о страдању срца Србије...Ево како сам онда писала док смо се приближавали Грачаници:-Бадње вече се ближи,уствари Бадњи Дан је...На путу према Грачаници,између Краљева и Рашке (негдашњег Раса у коме и пре више векова беху Срби)...А поред мене јави се Човек : "И онда беху Срби"-рече као да прати моје мисли-"живим сад у једном селу,опкољени смо бодљикавом жицом,живи смо још увек,тамо,НЕЋЕМО НИКАД ОТИЋИ..."
Морава нам река остаје са леве стране,а Она Брда су делимично засута снегом ,вире оголеле шуме и тишина сама...Тамо су оне голети и врлети и као да тренутно све живо почива...
       ОНДА ДОЂЕ ВАСКРС У БЕОГРАДУ

РАСУТО КОСОВО И МЕТОХИЈА...

Многи нису знали, али кампови избеглих настајали су брзо по Брдима око Београда...Изнад Мирјева настанише се Срби из Општине Исток са Космета...
Све почиње на Истоку, па и Зора кроз коју свањива и Сунце изгрева...Из Истока је дошла смерна она дама ,благих очију ,коју уочи Васкрса,на Велики Петак , сретох испред Цркве Александра Невског...Одавно избегла са Космета разговор започе:"Ова јаја осликала сам овде у Београду и само данас их продајем..." Било је као да се правда...А Сунце је ипак грејало изнад Београда...И позва ме она ,Станка, (мајка четворо деце ,већ одрасле ,сада) да дођем ,да дођем у госте по празнику...Прича још ,присећајући се ,углавном деце:"А били су мали кад дођосмо овде...Тамо у Кампу има сада,седамдесеторо(70),одраслих,КОЈИ ОНДА БЕХУ ДЕЦА!И данас су ту , тешко посао налазе ..." Али Она говори полако:"Није нам лако,али ни вама овде ником није лако , па ћутимо..."
Некако не умемо да се растанемо ,као да се нећемо поново срести , због неке бојазни да нећемо стићи да се испричамо кад прођу Празници...
Цркву је нашу обасјавало Сунце и нас две обрадоване сусретом оћутасмо још један тренутак пре мог одласка...
   Приче истините тек следе...

Црква Александра Невског у Београду                             Н.В.Л.-Дринска