ПРАЗНИК КРШТАВАЊА КИЈЕВСКЕ РУСИЈЕ

    И после 1025 година(После више Векова)

У Београду нашем Престоном граду,минулог викенда,Лета-2013-ог,догоди се између осталог,битно наше заједничко,оно раније најављено,спајање преко Вере наше Православне...Вече децембарско,необично топло за ово доба године...А симболично је сијао Хотел Москва,док сам поред њега застала да сачекам пријатеља...Концерт је требао да почне у 19.часова...Дођосмо раније,да разгледамо у миру Изложбу у Холу,која би отворена још 30-ог новембра,Лета 2013-ог,а трајаће до 09.јануара у Новој Години...Слике Екатерине Милићевић беху,уствари предивне Иконе(углавном уље на платну)...

 А на улазу у Свечану Салу...Као да сам само ја могла да је приметим.Сад знам да другима није била видљива...Жеља њена је била јака да је "сретнем"Тамо...То је она моја Рускињица...А Козаци су стајали као почасна стража ,заједно са својим Атаманом...Био је Празник Крштавања Кијевске Русије...Дошли су наши највиши црквени Великодостојници,заједно са Патријархом српским Иринејем...Отац Виталиј је био једини представник Руске Православне Цркве...Рекоше нам да се налазимо у Руском Дому(и осећај стварни,беше,као некад)У Нашој заједничкој кући...Улогу казивања кроз Историју имао је Протојереј,Страфор,редовни професор Богословског Универзитета Радован Поповић.Крштавање Кијевске Русије пре 1025.година названо је "Руско Сунце"и прозбори Радован како је остало до дана данашњег "Да се небо саставља до земље"Били су те вечери гласови који су одлазили према Небу и враћали се до саме земље,Најбољи мушки хор Града Београда,а Душе су се спајале у Оној Сали Руског(Нашег)Дома и дисале као једна Душа...

У Београду враћају се дружења

                    У РУСКОМ  ДОМУ  У БЕОГРАДУ                  20.Децембар.Лето 2013.

Петак је предвече у Руском Дому,руски и српски језик заједно...

Руси и Срби заједно...Станислава Разумовскаја,(наша Рускињица, тако је назвасмо из милоште)...А Она онако "сићушна":Новинар,књижевник,преводилац.Дипломирала је у Јекатеринбургу-Русија,на Уралском Државном Универзитету...Бави се научним и јавним активностима,посебно проблемом идентитета омладине и очувања културног наслеђа Словена...Организује и учествује на културним и хуманитарним акцијама у сарадњи са удружењима и институцијама:Србије,Црне Горе,Чешке,Бугарске и других словенских земаља...Аутор је замисли патриотског васпитања и при томе чувања етничких и културних традиција Словена...Живи и ради у Јекатеринбургу (Русија)и у Београду(Србија)...

Гинули смо заједно...Знам и истражујем још...Браћа смо одувек...У мојој другој књизи:"Духовност српска кроз Светиње наше и Патријарха Павла,записах оно што у мени и кроз претке моје одвајкада живи...Почех,уствари,од 1876.године од Горњег Адровца изнад Алексинца кад би највећа сеча српских глава а заједно са Њима би посечен руски добровољац пуковник Рајевски...Мој прадеда Милован Стајић из тадашње "цтајске"црпске војске,би прекомандован са места Граничара са десне обале Дрине у Шумадију да се бори где је најжешће...Можда Милован мој загрли Рајевског и заједно у смрт кренуше за Србију и за Русију,јер један је Рус у овом рату,даће Бог последњем,причао на Косову и Метохији,како Он Тамо брани и Русију...
Кад заплачемо заједно Станислава и ја,то је заједничка туга наша словенска,бол што многи не разумеју ко нам је данас пријатељ,а ко нас тера у нестајање...Али добар је народ наш и враћа му се она Вера,која је сама по себи Правда...А русија нам је сестра рођена...Није код свих размишљање једнако...Али свест се код људи понекад изгуби у мукама непрестаним...Опрости нам Станислава драга Рускињице...Због Аљоше из твоје књиге:"Балкански пут,Балканска раскрсница"што крете из Русије,одмах после средње школе,да помогне у окупираној бомбардованој нашој земљи:"И чим су се испити пријемни завршили,он је отишао у Југославију...У возу за Москву,иза прозора,су протицала обична али драга руска поља и ливаде...Пут до Москве је био дуг 29.сати...Писао је страствена писма,српској деци и руским мировњацима на Косову и почео да учи српски језик..."Станислава је прво превела са српског на руски,велику књигу Монографију о српским манастирима,коју је после 800.ооо пређених километара припремио са фотографијама,Г-дин Вишњић,који дође из "белог"света и реши да на тај начин потроши своје зарађене паре...Хвала му у име Србије и свих Срба који ће га памтити у будућности...Станислава потом припреми и своју прву књигу :"Руски пут Балканска раскрсница"на српском и руском језику...У књизи њеној наилазимо и наша заједничка туговања и радовања...И хвала јој што воли Србију,одмах после Русије и што заволе Православље преко нашег Благопочившег Патријарха Павла...
Овом посебном догађају у Руском Дому ,дадоше своје обележје неколицина уважених Београђана,Руса и Срба,старих и младих,којима и није битно да их упишем по неком устаљеном реду,и протоколу,ни по образованој титули...Програм је водила дивна Наталија из Међународне Фондације Православних Народа...А ја бејах срећна,да се први пут после више година,обратим публици у Руском Дому...Тамо су седели моји Руси и моји Срби...
П.С.Те вечери смо сазнали да Београдом патролирају наши млади људи и да Београд може мирније да спава...
Један велики Деда Мраз делио је ,на Кнежевој улици,деци балоне као Небо...Живеће наш Београд и наша Србија ,ВАСЦЕЛА...

                                                    
   Из Руског Дома Н.Дринска

Подсећање на разговоре са Тилетом Солунцем

Било је Солунаца у Ужичком крају,мислим оних који су се живи вратили...После су живели и старост дочекали,дубоку...

У ову тек минулу среду Лета Господњег 2013.месеца децембра ,у Вазнесењској  Цркви,у Београду у скромном Парохијском Дому ,још скромнији Свештеник  српски,после изговорене Молитве најави промоцију једне књижице :"Слободан Јелић,

Тиле Солунац"...Уствари заслугу за овај посебан догађај,имала је праунука која се опет скромно потписала у овој књизи као уредник др.Весна Васовић...

Уствари,одмах схватих да по овој хладној вечери,не дођох само због промоције једне књиге ,јер сигурно Праунука Тила Солунца беше разлог мог доласка...Наиме ја сам унука Светомирова,чији гроб нађох;сад има више година,на Зејтинлику у Елади...А скоро,трагајући,као новинар истраживач,за несталим и још не пронађеним хумкама,или заједничким гробницама,прадедова и дедова наших,дођох на идеју да у свакој нашђј кући рађа се по један само потомак,кога мили Бог одреди да пронађе,било кад,погинуле и нестале своје Претке и да их упише и на тај начин сачува сећање на своје почетне корене,на огњиште своје...У мојој другој ,(још необјављеној књизи: Духовност српска кроз Светиње наше и Патријарха Павла"већ  препознах у неким нашим породицама Потомке који већ чине све што је у њиховој моћи,док остали,као да је то најнормалније не брину о томе...Сигурно је да је то било и раније,али нико о томе није писао нити је био уплашен,јер ма колико страдали,чували смо своје и  знали да се саберемо кад су нас сналазиле велике тешкоће и погибенија и када је Србија била разарана и паљена,насличан начин...Само смо ми овог пута себе погубили,али не може да умре Србија све док и једна Праунука,или Праунук ,као Светлана напише уместо Предговора у књижици:"Превалила је трећа деценија од како се наш ђедука преселио на онај свет.Отишао је једног мирног пролећног дана...Чини ми се да више нема ни таквих људи,а ни пролећа,Све се од тада брзо мењало:Људи државе,појмови...

И ми...Сређујући рукопис кога је Слобо изнедрио,а брат Тихомир годинама брижљиво чувао,јачала сам и узмицала од 

колебљивог духа времена..Некако у исто време Катарина,сес-

трина кћи пронашла је у маузолеју на Крфу сени ђедукиног

брата Рајка,које већ деведесет година тамо самују...Понети јаким осећањима пожелели смо да их у години оснивања удружења "Жупе Лужница"саборно поделимо са онима којима нови ритам живота није расточио родољубље и сећање на претке.    Весна Васовић  "

У књижици се приче и разговори Светланиног(Весниног)пра-

деде Тила Солунца подударају са причама преживелих Солунаца из Ужичког краја...То није чудно јер они су из Ужица

кретали заједно,браћа,рођаци,комшије,било је и жена,младих

болничарки,из Васцеле Србије...Можда је из многих наших

фамилија женско чељаде постајало слично Милунки Савић?

После толико година?  Нисмо ми без рода и порода!Деца су нам право благо наше...Ми смо овог тренутка унуци и праун-

уци,а на  промоцији књиге о Тилету Солунцу присуствовали

су и учествовали и чукунунуци и обучени задовољни у српс-

ку националну ношњу...Књига је мала,на њој тек видљива 

илустрација Солунца са штапом...Он као да се усправи и оде у књигу,окренут од нас...Личило је да је само,тренутак пре,лицем био окренут према нама,гледао нас и слушао,како

Његова праунука вели;"Био је чудан мој прадеда..."У мом дому

књигу наместих да мало одстоји поред Патријарха Павла...

Све се то деси ненаметљиво и после је померих међу књиге

остале...Н.В.Л.Дринска

    Књига о Тилету Солунцу заврши на месту у мојој библиотеци поред књига о српским војводама,које ми се ,понекад учини да Патријарх Павле Наш обасја неком топлом 

светлошћу и помислим да их Он под том светлошћу поново отвара,листа и ишчитава,или ми се то учини само у оном полусну...                                                Н.В.Л.Дринска