drina: Истина која блага вреди

Тамо где се Тара и Златибор додирују
(Одломак из мог новинарског истраживачког рада-Тарабићи)
Поново у Кремнима у оној малој старој кући ,од дрвета и камена,подно Крстасте Горе...Тамо сада нема других људи...Само ово двоје:мајка и син..."Само некима је је казано?"Пише и у књигама староставним...А овај Пут и Стаза кроз борове...Стјепан познаје ову стазу и мајка још увек њом ходи у зору,кад је дан...Знаци поред стазе,знаци у природи...
"Кругови" у трави-око борова

У сред борове шуме(која се диже високо,према небу)чистина,у виду круга и у виду круга угажена трава око малих тек изниклих борова...Стјепан вели,да су претходног дана,када је долазио,ови "кругови"били "око оних борића,мало вишље"...Помислих-Овде постоје неке свемирске оставштине...Стајах у оном "кругу"...Рече рођак из Старе Херцеговине:"Лековити су то Кругови"...А онда се сетих скоро прочитане "Речи Николаја Велимировића"-"узалуд је говорити случај!Узалуд је викати сујеверица"...Догађаји су догађаји.Факта су факта...Узалуд је гордо скривати очи у песак науке...Васиона је сувише велика слика за уске рамове науке..."

И тачно у оном кругу осетих се заштићена,и само сам удисала онај мирис бора који је био ,уствари,најприроднији кисеоник...Само ипак,доле негде,где сигурно престаје шума,Крстаста Гора,односно,можда на крају пречника,јер пошто сам ја у сред шуме у кругу,добих осећај да је и цела ова шума један "велики круг",зачу се птица кукавица,и њен глас кроз шуму личио је на неку опроштајну тужбалицу...А онда при крају горњег дела или на горњој тачки "пречника",закука,јаукну само једном неки човек и све престаде и шума се смири...Удаљисмо се полако из оног дела шуме,само кад се окренух угледах на дну оног "круга",(широку траку,учини ми се од сунца залазећег) и просто невероватно то изгледаше и немогуће,да се сунчев зрак пробио кроз оне борове и задржао на оној трави,пре би се рекло да та светлост није ни дошла одозго,него баш из земље,из траве,и мада је била јасна и она кружна чистина,само је на том месту Светлост сијала...Размишшљах да је оно знак ,да на том месту или у близини треба да постоји још увек Огњиште и да се исправљају неке неправде,да Васиона и Земља шаљу неке поруке...Седела сам после са Мајком Радојком(која и у 82-гој ради све послове,и никад код лекара није била),у кући,која је само једна просторија,један стари кревет,и један астал и једна клупа,и један шпорет на дрва...И онда угледах кроз врата отворена,онај мали бор,чији врх би упадљиво формиран у виду Крста...Радојка рече"Сваки пут кад седим на тој клупи и ја то посматрам..."Тад настависмо да гледамо заједно...Да ли је то Крст Тарабића,и мене,чији преци бише њихов род у Херцеговини,да ли је то НАШ Крст,који нас опомиње да се не бојимо због своје различитости???Али онда мисао заћути и сама се прекине,јер онај кратки сан долази и одмор или можда само тишина,да се и природа одмори и у њој ПРИРОДНИ...