СРБИЈО МОЈА...
У Србији све престаје,чим се КОСМЕТ опет предаје...Ко то може у сред Србије замишљену границу гледати???А истина је,врши се
"наплата",као да је граница по свим правилима...Којим?Чијим?Како то ни једна земља,нема ОГРАДУ од жице бодљикаве и исто тако капију са бодљама?Ни једна земља ни војску туђу нема,са стално упереним пушкама...Објавише да су наши Манастири "Светска Баштина".Нико није чуо али ја сам чула и поново ћу писати и непрекидно писати,Грачница је СРПСКА,а Свет остали може да дође да је гледа и да јој се диви...Зашто нас нико не пита у Србији за Србију,за средиште душе???Рањени смо Боже!!!Нисмо се ми ничега одрекли...Нико нас ни питао није...А Елада нам Скопјем од Србије одсечена...Еленима би ,браћи Православној,све да узму,да их осиромаше,да их казне што Србију помагаше...А Србија опет застала...Да ли је уморна?Јанис и Јелена се у Православној Цркви венчаше и у Цркву Александра Невског одлазе Недељом и о Празницима...Сад Јелена грчки језик нама предаје,а Јанис је председник Удружења Грка у Србији "Рига од Фере"и даље се својски залаже да Косво српско остане,као што обећа народу грчком своме,да ће то и у Његово име чинити...
Ново Лето је на прагу...Студенти ме срећу на Кнежевој улици,Иван је апсолвент на економији и замоли ме да му једну моју књигу поклоним...Јаковљевић је његов пријатељ из студентског дружења и каже да зна како ја несебично добро чиним нашој СРБИЈИ...Осетих се као да добих Прву награду,на измаку овог тужног лета и то у сред Београда и то од деце наше од два студента београдска...А знала сам да тамо негде унутар награде добијају неки други људи,и не желе да ја тамо присуствујем,а никад сазнати неће колико понех у себи вредности поклоњене ...Ја наравно нисам ни у каквим родбинским везама са Г'-дином Емиром Кустурицом,нити са Великим писцем Хандкеом,само сам тамо где они добише уз награде још нека признања,у Манастиру нашем Рачи украј Дрине слагала (уз кратке прекиде,3 године књиге староставне)Са мном је треће године била и наша Весна Лаловић,теолог,која се изгледа одрече свог учешћа заједно са мном јер са толико срца похвали ову господу награђене и исписа им славопојке,како никада ни један наш академик српски у Манастиру Рачи не доби...Додуше она заборави на Милосава Тешића који први доби Рачанску Повељу и који је свих осталих година предавао врсним ученим Србима ово признање вредно помена и то сваког октобра...
Јавише ми да се по Србији беле снегови,а овде Скадарлија опустела...Сетих се мог+стрица Милана,како је плакао онако седе косе,док смо пред његов одлазак за Аустралију ,плесали валцер у "Има Дана",а месец дана ,пре тога,љубио је камен испред чесме пред "Москвом",јер тада је свој Београд видео поново после 35.година...(Наиме,био је официр Краљеве војске и са осталим официрима одбио сарадњу са Немцима и сви су интернирани у официрски заробљенички логор у Немачкој,одмах у почетку Рата 1941...
Била сам данас и на Правном факултету...Тамо је ,мој стриц студирао право,пре него су Београд бомбардовали 6-ог априла 1941.год.Тада и Правни факултет бомбе закачише...Др.Светлана Мирчов(управник библиотеке)прими моју књигу на дар,и рече ми да су истражили неке битне догађаје из времена бомбардовања и да у Музеју похрањују,све битно...Била сам срећна што упознах др.Светлану Мирчов,која књигама удахњује живот,а 3 књиге је и сама написала и све три издала као ауторско издање...А у мојој књизи има једна порука са Сајма књига 2010.Промовисана је "Права књига-правна књига-"Добра Управа" и Декан Правног Факултета професор Мирко Васиљевић је изјавио тада:"Наше собе без књига су као наше тело без душе."И било је говора о "Праву Људском"...Размишљах,вечери ове,да ли ће нам се и овај Факултет,као и сви други,претворити ускоро у Музеј,као и Манастири и Цркве на Космету?Да ли ће ове књиге још увек "живе",попасти прашина и када ће их неко од потомака,наших,извући на светлост дана,очистити од устајалости и читати???Ипак све записано је утеха,и кад тад биће сигуран траг у наше почетно постојање и нека порука ће се тамо пронаћи ЗАРАДИ ОПСТАНКА...
Нада Лукић-Дринска
У Србији све престаје,чим се КОСМЕТ опет предаје...Ко то може у сред Србије замишљену границу гледати???А истина је,врши се
Ново Лето је на прагу...Студенти ме срећу на Кнежевој улици,Иван је апсолвент на економији и замоли ме да му једну моју књигу поклоним...Јаковљевић је његов пријатељ из студентског дружења и каже да зна како ја несебично добро чиним нашој СРБИЈИ...Осетих се као да добих Прву награду,на измаку овог тужног лета и то у сред Београда и то од деце наше од два студента београдска...А знала сам да тамо негде унутар награде добијају неки други људи,и не желе да ја тамо присуствујем,а никад сазнати неће колико понех у себи вредности поклоњене ...Ја наравно нисам ни у каквим родбинским везама са Г'-дином Емиром Кустурицом,нити са Великим писцем Хандкеом,само сам тамо где они добише уз награде још нека признања,у Манастиру нашем Рачи украј Дрине слагала (уз кратке прекиде,3 године књиге староставне)Са мном је треће године била и наша Весна Лаловић,теолог,која се изгледа одрече свог учешћа заједно са мном јер са толико срца похвали ову господу награђене и исписа им славопојке,како никада ни један наш академик српски у Манастиру Рачи не доби...Додуше она заборави на Милосава Тешића који први доби Рачанску Повељу и који је свих осталих година предавао врсним ученим Србима ово признање вредно помена и то сваког октобра...
Јавише ми да се по Србији беле снегови,а овде Скадарлија опустела...Сетих се мог+стрица Милана,како је плакао онако седе косе,док смо пред његов одлазак за Аустралију ,плесали валцер у "Има Дана",а месец дана ,пре тога,љубио је камен испред чесме пред "Москвом",јер тада је свој Београд видео поново после 35.година...(Наиме,био је официр Краљеве војске и са осталим официрима одбио сарадњу са Немцима и сви су интернирани у официрски заробљенички логор у Немачкој,одмах у почетку Рата 1941...
Била сам данас и на Правном факултету...Тамо је ,мој стриц студирао право,пре него су Београд бомбардовали 6-ог априла 1941.год.Тада и Правни факултет бомбе закачише...Др.Светлана Мирчов(управник библиотеке)прими моју књигу на дар,и рече ми да су истражили неке битне догађаје из времена бомбардовања и да у Музеју похрањују,све битно...Била сам срећна што упознах др.Светлану Мирчов,која књигама удахњује живот,а 3 књиге је и сама написала и све три издала као ауторско издање...А у мојој књизи има једна порука са Сајма књига 2010.Промовисана је "Права књига-правна књига-"Добра Управа" и Декан Правног Факултета професор Мирко Васиљевић је изјавио тада:"Наше собе без књига су као наше тело без душе."И било је говора о "Праву Људском"...Размишљах,вечери ове,да ли ће нам се и овај Факултет,као и сви други,претворити ускоро у Музеј,као и Манастири и Цркве на Космету?Да ли ће ове књиге још увек "живе",попасти прашина и када ће их неко од потомака,наших,извући на светлост дана,очистити од устајалости и читати???Ипак све записано је утеха,и кад тад биће сигуран траг у наше почетно постојање и нека порука ће се тамо пронаћи ЗАРАДИ ОПСТАНКА...
Нада Лукић-Дринска
Нема коментара:
Постави коментар