Ово је по први пут запис истине о сретању блиских и које Бог окрену једне према другима у једном добу живота, када нам деца израстоше у људе и кад почесмо размишљати о нашим прецима... Ужице - понедељак, 2.10.2017, у 15:40 часова.
Док нас две шетасмо Ужицем, које није личило нимало на оно наше старо, овде се у запис убацио Мирјанин муж, Личанин, архитекта у пензији: "Ево, извињавам се, јер сам без питања узео ову твоју свеску, да ти напишем пар речи, овде на тераси наше куће! Данас је леп дан, мирно - сунчано. А, вас две чекам овако. А вас још нема. Одмарам... пијем "Јелен" пиво. Свашта иде кроз главу, али ипак је најважније ово што осећам и примећујем - како је лепо овде у нашем старом дворишту..." Арх. Срећко Зрнић.
Наставак моје приче: Сретен Зрнић (Мирјанин муж), записа јуче, у понедељак, испред старе куће у њеној заветрини у Ужицу, у Југ Богдановој улици, број 12, како се одмори у тишини чекајући нас... Ужице беше полупусто иако је грејало топло, јесење сунце... Гледасмо се нас две повремено без речи и заболе нас данашње Ужице. Мирјанин прадеда, Милован Ракић (и мој прадеда се звао Милован, али Лукић), стиже бежећи од Турака и одабра Ужице, које га подсети на Постојбину, Стару Херцеговину. За њим дођоше још неки Херцеговци и тако почеше градити куће, а неки насељавати куће које Турци коначно напустише...
Када је дошао у Ужице примила га је фамилија Јоксић, јер и они дођоше мало раније, а дочекаше га као најрођенијег, и радоваше се што Милован показа једно умеће, наиме богом дарован беше да шије народну ношњу... Па, није случајно да ношња његова задржа у себи све оне детаље из старе постојбине. А, како се ужички крај брзо ширио, народ наш доби и носи до дана данашњег и кроз будућу западну Србију једно име: Ере из Херцеговине...
Једном на Сајму књига у Београду један од српских Владика изговори: "Херцеговина сама себе расели, а цео свет насели..."
Наши Ерцови су кроз ратове били војници и посебни бранитељи Србије. Било је у Београду првог новембра 2017. године, у Ратничком дому, на дан 99 година од ослобођења Београда у Првом светском рату. Ове године у Дому Ратника млади припремише и водише програм док старији представници Војске Србије, официри и грађани града Београда бише углавном подршка младости, што је још један доказ да се српска војска опоравља и стаје поново уз свој народ. Млади, талентовани из више музичких области показаше ове новембарске вечери песмом из оног времена које су волеле и певале српске војводе и српски војници често и полазећи у борбу, некима је чак песма остајала на уснама и док су гинули, да су достојни потомци и да будућа Србија наставља да памти своје јунаке...
Свечана сала беше препуна, пуковник Марковић у пензији је евоцирао тешка страдања тих ратних година. Присуствовали су и представници Православне цркве, а међу својим народом најскромнији беху, као и некад, српски генерали, који страдаше са својом војском и у овом рату, последњем. Хвала свима, а посебно младим потомцима који оживеше ове вечери ликове и поменуше их и оне дане када су онако млади гинули за Отаџбину. На крају се заори песма, из грла свих учесника и присутних Београђана, коју је и волео и певао и војвода Живојин Мишић "Пукни зоро"...
Нада Дринска
Док нас две шетасмо Ужицем, које није личило нимало на оно наше старо, овде се у запис убацио Мирјанин муж, Личанин, архитекта у пензији: "Ево, извињавам се, јер сам без питања узео ову твоју свеску, да ти напишем пар речи, овде на тераси наше куће! Данас је леп дан, мирно - сунчано. А, вас две чекам овако. А вас још нема. Одмарам... пијем "Јелен" пиво. Свашта иде кроз главу, али ипак је најважније ово што осећам и примећујем - како је лепо овде у нашем старом дворишту..." Арх. Срећко Зрнић.
Наставак моје приче: Сретен Зрнић (Мирјанин муж), записа јуче, у понедељак, испред старе куће у њеној заветрини у Ужицу, у Југ Богдановој улици, број 12, како се одмори у тишини чекајући нас... Ужице беше полупусто иако је грејало топло, јесење сунце... Гледасмо се нас две повремено без речи и заболе нас данашње Ужице. Мирјанин прадеда, Милован Ракић (и мој прадеда се звао Милован, али Лукић), стиже бежећи од Турака и одабра Ужице, које га подсети на Постојбину, Стару Херцеговину. За њим дођоше још неки Херцеговци и тако почеше градити куће, а неки насељавати куће које Турци коначно напустише...
Када је дошао у Ужице примила га је фамилија Јоксић, јер и они дођоше мало раније, а дочекаше га као најрођенијег, и радоваше се што Милован показа једно умеће, наиме богом дарован беше да шије народну ношњу... Па, није случајно да ношња његова задржа у себи све оне детаље из старе постојбине. А, како се ужички крај брзо ширио, народ наш доби и носи до дана данашњег и кроз будућу западну Србију једно име: Ере из Херцеговине...
Једном на Сајму књига у Београду један од српских Владика изговори: "Херцеговина сама себе расели, а цео свет насели..."
Наши Ерцови су кроз ратове били војници и посебни бранитељи Србије. Било је у Београду првог новембра 2017. године, у Ратничком дому, на дан 99 година од ослобођења Београда у Првом светском рату. Ове године у Дому Ратника млади припремише и водише програм док старији представници Војске Србије, официри и грађани града Београда бише углавном подршка младости, што је још један доказ да се српска војска опоравља и стаје поново уз свој народ. Млади, талентовани из више музичких области показаше ове новембарске вечери песмом из оног времена које су волеле и певале српске војводе и српски војници често и полазећи у борбу, некима је чак песма остајала на уснама и док су гинули, да су достојни потомци и да будућа Србија наставља да памти своје јунаке...
Свечана сала беше препуна, пуковник Марковић у пензији је евоцирао тешка страдања тих ратних година. Присуствовали су и представници Православне цркве, а међу својим народом најскромнији беху, као и некад, српски генерали, који страдаше са својом војском и у овом рату, последњем. Хвала свима, а посебно младим потомцима који оживеше ове вечери ликове и поменуше их и оне дане када су онако млади гинули за Отаџбину. На крају се заори песма, из грла свих учесника и присутних Београђана, коју је и волео и певао и војвода Живојин Мишић "Пукни зоро"...
Нада Дринска
